- Živeti i raditi to mora da je neka novokomponovana laž savremenog doba. Živeti i raditi. Pored toliko maestralnih čarolija bele tehnika kako i belog roblja srebrnozlatnih lokni, pored toliko mogućnosti utoljivanja požude i gladi, toliko raznih načina da se čovek izokrene i preporodi ...krene iznova ... Živeti i raditi, to je zasigurno neka fatalna greška. Moram je objasniti.

Za početak uzmimo to živeti. Evo, kao što dobro mazohističko vladanje i nalaže, evo uzeću sebe za primer ove svetle veštine. Ja evo priznajem da obožavam živeti. I da živim i radujem se svemu živom sa moje raskošne terase sedamnaestog sprata. Radujem se svetlu, ali ne i onim prokletim pticama što mi uprljaše celu terasu. Volim život i taj puls kojim eto onaj prljavi asfalt diše, volim meke listove prostitutki koje koračaju tim uzavrelim asfaltom, volim užurbanost tih sićušnih mravljih stvorenja što na ulici, toj savremenoj pozornici sveta obavljaju sve svoje nezakonite i opake radnje. Volim tu njihovu niskost i potrebu za zveckanjem novca samo u njihovom džepu.

To su odlike pravog pionira.

Ne nisam Jevrejin, kako vaša predrasuda pogrešno ocenjuje. Ne, nisam nikakav sin nekog lopovskog izroda sa visokim zgradama. Nisam ni bolestan, umno ni telesno. Bio sam kod belih mantija skoro, pa čak i to znam. Ne nisam niti ću ikad biti pripadnik bilo koje kaste ili nekog zanimanja koje vam na pamet može pasti. Ja sam samo ja. Ubogi i bezrazložno ostavljeni ljudski stvor, sa srcem i dušom, kao i okom i uhom, ostavljen na ovom pustom sedamnaestom spratu, da vas krišom i teleskopom posmatram. Zato trvdim da volim živeti.       

Nije moja sudbina toliko teška i žaljenja vredna. Ne, ona je čak i svetla, i izuzev ponekim organskim potrebama neisprljana. Moja sudbina je naspram vaše mravlje i impulsivne čak i pomalo bezvredna. I sigurno dosadna, kako vaše lice sada već pokazuje. Ali, kroz ovu moju samačku i ponavljam bezrazložno ostavljenu sudbinu, kao kroz prizmu čistog dijamanta, vaša grehom umrljana i bez pravednih staza napravljena sudbina pokazuje svoje pravo lice. Živeti i raditi. Mora da to strašno boli.   

   Ne, evo čak i ne mogu da zamislim kako to izgleda. Ustajati uslovljen kakvim teškim gubitkom, ustajati iz svog omiljenog položaja i oblačiti se. Sama pomisao na odelo me zgražava i zato slobodno sedim na svom sedamnaestom spratu. Ogrnut vazduhom i suncem.Vidim ja vas, takozvane galamdžije, vidim vašu krotkost kako žubori dok pomirljivo spuštate glave pred obavezom. I gonite me na povraćanje. Izdajete i sina i brata, i oca i muža radi trenutne ozlojeđenosti, radi povređenog ponosa i strasti. Prolivate potoke ubojitih reči i trujete slobodne umove. Zamagljujete prozor istorije, kao da je vaš. I niste vi jedini. Ima vas još neopevanih.

Skupljenih i šćućurenih pod crvenim plaštom obmane. Smejete se svojim poslušnim slugama i pevate. I radite protiv života, protiv svojih predpostavljenih, protiv nečega što vaše prizemne asfalstske ruke nikad nisu dodirnule. Stružete svojim uraslim noktima lepotu svoje rođene majke, ubijate njena oslabljena čeda, i nikom ne dozvoljavate život. Samo vama. Večito vama epitet živih i radnih.

Ipak, niste vi sami. Ima još nepotpisanih.