Bila je po ceo dan okružena ludacima. Opsedali su je sa svih strana i trubili joj u lice. Jednog dana joj se glava toliko napunila ludilom, da je počela da se smeje. Nije mogla da se zaustavi, nego se kikotala i kikotala, sve dok nije postala crvena u licu. Da bi došla do daha, soptala je, ali se kroz smehotres njen dah pretvorio u groktanje. Skičala je i roktala, a kosa joj je prekrila lice, kao veo. Ludaci nisu mogli da vide da li ona to plače i pitali su je – Jel' ti dobro? Ona je klimala glavom i smejala se. Pokušala je nešto da kaže, ali je od ludila uspela samo da muca i peni. Kad je čula svoj glas, to joj se učini još smešnije i onda udari u prasak zrelog smeha. Više se nije kikotala, već se smejala punim bićem, snažno, skoro obesno. Ludaci su se odmaknuli od nje i gledali su je, sablažnjeni. Počela je da udara pesnicom u sto, oborila je stolicu, uhvatila se za stomak i mlatarala je nogama, uvijajući se na podu. Ludaci su primetili zanimljivu boju njenih gaćica, ali se nisu usudili da priđu. Ponovo su je pitali - Jel' ti dobro? Sad nije mogla da klimne glavom, niti da išta kaže. Skočila je na noge i udarila glavom u ekran kompjutera koji je stajao na njenom radnom stolu. Zlosrećna mašina se preturila i pukla, kao lubenica. To je kod nje izazvalo uraganski talas smeha. Sad se smejala duboko, prkosno, mršteći taj ljupki nosić. Odavno raščupana, počela je da liči na nešto drevno, iskonsko. Ludaci su otrčali po pomoć. Dvojica radnika obezbeđenja, isto tako ludaci, prišli su joj sa palicama, ali ih je ona oborila jednim strahovitim HA-HA-HA. Pali su kao rafalom pokošeni. Od smeha, izašle su joj žile na čelu i vratu, mišići su se napregnuli, urlala je kao da će se svakog trenutka poroditi.

Ceo događaj posmatrao je direktor biroa iz svoje kancelarije na spratu. Odmahnuo je glavom. "I tako, svaki dan po jedna. Ne znam više šta da radimo", rekao je direktorki marketinga. Ona se samo osmehnula.