Toni je davao poslednja upustva Mekintoshu na jednom od zaboravljenih programskih jezika. On je radosno odgovarao jer i za njega je ovo bio izazov. Još mesecima ranije, Toni je došao do zaključka da nije potrebno naći Prirodu u njenom orginalnom izdanju, već da je za ovaj slučaj dovoljna i neka slabija kopija.

- Bitno je znati prave karakteristike koje su potrebne za lociranje.

   Toni je verovao da zna. Škrgutali su i piskali jedan drugom neprekidno dok posle jednominutnog ćutanja Toni ne klimnu glavom i okrenu se.

- Mislim da će to biti dovoljno.

- Misliš? , pitao sam.

- Da , mislim. Mek je već uneo potrebne podatke tako da je sad bitno samo da komora izdrži. Bilo da je i kopija u pitanju, ove stvarčice imaju izvanrednu moć.

-  Ej, reče on melaholično videvši moje snuždeno lice,  razvedri se. Pa napokon ćemo videti Prirodu u svom njenom nakaradnom sjaju. Imaćemo ključ stvaranja.- Da napokon, rekoh ja i navukoh srebrne rukavice.

- A šta ćemo sa njim ? vrzmalo mi se po glavi.

Počelo je zujanje i varničenje unutar komore i jetki jezici elektriciteta zaigraše. Nasta pravi kovitlac uvijajući se sve više i više , uvlačeći svaku česticu u sebe, preteći da svoj uskovitlani potok struje izlije. Toni nešto opsova i odšepa do komandne table. Ostao sam lice u lice sa silom koja je besnela unutra.

Iako je bio daleko od mene, kroz piskavo cviljenje elektriciteta mogao sam da načujem njegove psovke  i shvatio sam da nešto i nije u najboljem redu. Ruke u srebrnim rukavicama počeše da se znoje. Odmakao sam se jedan korak čisto radi sigurnosti,  kad kovitlac dostignu belo usijanje. Više se nisu mogle nazreti plavičaste linije izlomljene u svojoj agoniji pražnjenja, već samo bela smesa koja je prvo ispunila celu komoru, da bi sekund kasnije počela jenjavati ostavljajuću za sobom obrise nečeg velinčanstvenog. Obrise živog bića za koje smo Toni i ja tvrdili da je Majka priroda.

Usijanje je splasnavalo dok se Tonijevo psovanje kod kontrolne table drastično pojačavalo unoseći nervozu ne samo u moju dušu već i u dušu stvorenja u komori koje poče da se kreće. Prvo su ti pokreti bili čisti kao mleko, elegantni i suspregnuti, i svaki je završavao na obodu komore, da bi se zatim čuo jedan otegnuti jauk i prasak, najverovatnije od strane Tonija. Tabla je prasnula vatrom i on dobatrga do mene.

- Šta je? - upitao sam.