Kao lavica što gleda pravo u oči,
Bespomoćne malene žrtve,
Stoji nad ambisom spremna da skoči,
Sa litice strme, do dna rupe.

Bez osećanja na bledom licu,
Posmatra mesto svog kraja,
Duboko, niz strmu liticu,
Daleko od zavičaja.

Ravnodušan uzdah se čuje,
Ispušta krike ka plenu,
Svojim ga dahom truje,
I zove da dole krenu.

Balada će doći kraju,
I telo će leteti dole,
Psi će nad njome da laju,
Jer je i oni vole.

Sad lebdi u večnoj tišini,
Još uvek besvesna, mlada,
Plovi u crnoj tmini,
I čezne što živi sada.

Nestaje iz ove rupe,
Ide u neku drugu,
Psima koji je kupe,
Nanosi večitu tugu.

17. mart 1997.
Perućac