«Videla sam te na klupi još prvog dana. Skrila sam pogled stidljivo. U snovima sam saznala sve drugo. Sve o tebi. Radovah se od tada svakom novom jutru.
Onda si nestao, boje su nestale sa tobom. Sedam dana čekanja, nepodnošljivog mučenja, unezverenog gledanja ka tvojoj...našoj klupi. Sinoć sam se u beznadju zaključala u sobu... Kada budeš čitao ovo pismo ja ću već biti kod stražarnice. Čekam te.»

Trčao je mahnito, stiskajući pismo u ruci. Na asfaltu dugačke aleje koja se pružala od spavaone do ulazne rampe nije bilo senke trkača iako je presecao titrajuće svetlo visokih bandera. Zadihan stade na samoj rampi. Mrđan i vodnik dremali su raspojasani u stražarskoj kućici pod prituljenim neonskim svetlom. Kroz svoje snažne udisaje i izdisaje začuo je bat koraka. Iz mraka izroni bubuljičavo lice široko poput meseca. Rasekotina na vratu zjapila je umesto osmeha.

       © Adrijan Sarajlija, 2007