Sedela sam u omiljenoj fotelji kada je uleteo u sobu brže od tajfuna. Nisam imala vremena da razmislim šta se dešava. Da li sam preživela vremensku nepriliku? Šapatom, u šoku, izgovorila sam:”Miloše?” Gledao je unezvereno. Isprepadan i bled, ličio je na avet. Životinja u bekstvu tražila je spas. Prišao je prozoru, otvorio ga…brzinom pantera ščepala sam ga za košulju. Pocepala se. Leteo je ka zemlji. Od pokidanog materijala činilo se kao da na sebi ima minijaturni padobran. Gledala sam i panično vrištala: “Neeeeeeeee…”- glas me je izdao, ostala su otvorena usta. Tup udarac o zemlju.

Na radiju se čula odjavna špica:” Dragi slušaoci, budite sa nama na istim talasima i sledeće nedelje u isto vreme.”