|
Autor Nikola Bulj
|
|
недеља, 09 септембар 2007 |
Jutros, poput kompjutera sa više jezgara, bacio sam se na obradu nekoliko niti po ciklusu. Životnom, vremenskom, kako god... Multitasking na delu: istovremeno sam se gledao u ogledalu, brijao, zviždao "Unchained melody" i mislio o ostacima tvog mirisa na unutrašnjoj strani moje košulje. Baš kao kompjuter. Znam da bi poređenje sa Napoleonom bilo previše. Možda taman dovoljno za tvoju želju da me smestiš daleko u kutiju sa drugim oštećenim disketama, da zabraniš pristup mom umu, ali ja sam sasvim normalan i nimalo lud, ne mogu da pogrešim, baš kao kompjuter. Greše samo ljudi. Eto, čak i kad sam nekoliko sati kasnije shvatio da uopšte nisam obrijan, znao sam da nije ludilo u pitanju, već da je ono brijanje bilo virtuelni proces, te nije dotaklo operativni sistem. I kada sam na pola puta do prodavnice shvatio da mi nedostaje važan deo odeće, znao sam da to nema veze sa mojom iznenadnom zaboravnošću, ovih par godina otkako si nestala sa moje mreže, već da mi jednostavno nedostaje stranica pa se neke komponente vide kroz otvor. Kao kod kompjutera. Da, baš tako. Imam čak i potvrdu da nisam lud, skinuo sam je sa interneta i odštampao. Piše i moje ime, i svi podaci. Kao fiskalni račun nekog kompjutera, moji podaci. Ili uputstvo. I noću, kad pređem u hibernaciju, a svi podaci iz ram memorije pređu na hard disk da bi se učitali sutra, ja znam da će se deo njih ipak nepovratno izgubiti zbog nesavršenosti sistema... Jer ja jesam kompjuter. Šta bih drugo mogao biti?
4:36 8.9.2007
Nikola Bulj
|
