- Deco slobode, zausti nanovo i u tren mu se osušiše usne.

Mukom se oblizivao. 

- Deco moja, ponovi.

-Ne meri se vremenom naše zajedničko hodočašće.Moramo imati cilj. Moja duša je već poklekla.Treba nam nova nada. 

U senkama se okupiše sakriveni. Oformiše liniju.Dozvali su mnoštvo bola. I bol se pokaja. Čovek je zatreperio. Pao je na kolena. Iz suve, od Sunca užegle kolone istupi neko. Svojom malom rukom sakupi poglede svih i rasprhnu ih put vetra.Vazduh se opirao.Nedovoljno. Vizija jedne ravnice ustali se. Zatim neka teška moora obaviše vid.Redjale su se, dugo.Čovek pade unazad.Vizija mu proguta ceo vidokrug.U daljini zasjaše zvezde.Jedna se izdvoji i polete ka njima. Najzad, otkriše mu cilj. Malo drvo Herbenikusa[1] izvaja svoju figuru.U plaštu grana čuči prilika. 

- Kralj Izgubljenih Stvari , kliknu mala spodoba. Čovek nanovo polude. Okupili su se oko njegovog tela i lako ga izdignuli.Bio je lak poput reči.Poput imena.

Povorka je krenula.  Iz punih bezdana najmudrijeg uma misao zapeva ....

- Put, reče Sova ....

Iz šupljih hodnika najgladnijeg trbuha uzvrati se krik....

- Mesište, odvrati lešinar ......