Svakom svoje srce leti ...

U mislima tudjim, stranim

Ni najveći žar ne vredi

U svom bolu tinja plamen. 

                                    *         *         *

 Iz šupljih bezdana najmudrijeg uma misao zapeva ...

- Prav kao strela, guknu sova na jednom od retkih grana koje su preživele pustinju.Iz punih hodnika najgladnijeg trbuha uzvrati se krik....

- Bolje reci suv kao list, ni malo mesa nema na njemu, dobaci očerupani lešinar.                                                                                    *         *         * 

Dvanaest puta dvanaest je broj kojim je obeleženo njegovo mukotrpno hodočašće. Preko dolina orošenih i poneke uzdignute planine letelo je njegovo telo sporim korakom, bez misli, bez odbrane, samo sa ludilom.Klatila se istrajno na njegovom repu, čudna smežurana povorka kože boje cimenta podsećajući ga na ogroman teret koji je morao preneti. Dokle? Ni on nije znao.Samo je jedno bilo sigurno, da mora izrdžati. U pocetku je put bio olakšan gubitkom svesti. Pokretima bespomocne ljusture predvodio je svoju, sad već priznatu decu putem koji su daleki preci sakrili od očiju stvarnosti. Putem drevnim koliko i sama ljudska misao. Preplašen iznenadnim, razum je podvio svoje izvrnute šape i pobegao pred užasom. Tek pomalo navraćala je svest u staro skloniste pojačavajući agoniju sve jasnijim slikama. U tim, samo na oko kratkim trenutcima, vapio je za potpunim slepilom,za potpunim gubitkom i najmanje čestice uma. Vapio je za sažaljenjem.  Kada su čula počela sa izoštravanjem shvati da je prekasno. Da nikad neće pobeći.Okrenu se snuždeno samo da bi se još jednom uverio u nepovratno prokletsvo, u neprekidnu kolonu živih mrtvaca što ga prate.Shvati da je u pustinji. Milioni i milioni sitnih i preciznih čestica prašine taložilo mu se pod nogama izazivajuci njegovu uspavanu maštu. Pitao se koliko je mučenika progutala ovo zemljano more.Umorno je podigao glavu i odpustio jedan pretežak pogled u daljinu.

- Šta li me tamo čeka?, zapita on osušenim glasom.

Pesak se valjao čak i po oblacima zalazeći u svaku poru, svako udubljenje koje je štrčalo svojom prazninom. Glas mu je od žedji osedeo poprimajuci nekakvu istrošenu notu. Uopšte, sam sebi je delovao kao mumija i ponekad bi se zapitao ko je od njih utvara i ko koga prati....

- Sve se opet svodi na jedno, braneći se izgovori, sve se svodi na daleku tacku u samom horizontu do koje moram stići.

- Ali koju ?

Stajao je sam usred najveće oluje koja je ikad zadesila neku pustinju, a ipak nije bio sam, niti je oluja bila vidljiva. Samo je po blagom povetarcu što mu je poskakivao po odeći mogao uvideti njenu prisutnost. Prava oluja kovitlala je užarenim hodnicima njegovog mozga izvlačeći njihove slike iz nadubljeg bezdana sećanja.

- Deco slobode, zausti i okrenu se ka njima.Broj im se drastično umanjio. 

 Dvanaest  puta dvanaest je sada brojala njegova počasna garda. Većina ih je najverovatnije odustala uz put. Zastala kod nekog pogodnijeg glasnika.Možda kod onih što mu nisu verovali?Što su ga ismejavali i pakosnim pogledima gadjali. Prezreni i preširoti svet.

Valjda nas ima još?, zapita se i to ga pitanje uteši...