| Noć na brodu |
| Autor Nikola Branković | |||||
| Wednesday, 26 September 2007 | |||||
Strana 1 of 3 Opet sam izgubio. Znam u čemu je problem, ali ne znam zašto ponavljam greške. Moram biti brži. Moram se brže i pravilnije postavljati. Ne umem da udaram drugačije nego pravilno. Izgubio sam rutinu. Ipak je prošlo više od deset godina od poslednjeg treninga. Barem se nisam iznervirao ovaj put. Reket sam vratio u jednom komadu. Ponovo obraćam pažnju na put. Treba da skrenem desno na semaforu, a potom u drugu ulicu sa leve strane."Nadam se da su opet otvorili Petroniju. Jutros je bila zatvorena zbog radova" - okrećem se i vičem niz vetar, jer znam da me drugačije Bojan neće čuti. "Nisam znao da su zatvarali zbog radova" - odgovara. On na posao ide biciklom, ali nikada ne koristi prečice , pogotovo ne tu sjajnu mogućnost da ide jednosmernom ulicom u pogrešnom smeru. Ja bih to stalno radio, ali on nije takav. Izgleda da ne razmišlja o takvim detaljima, sitnicama. Stigli smo na parking iza zgrade. Gasim motor i vadim ključ iz brave. Jako je mračno. Žbunje je izraslo, a palme su otrembesile grane od silnih kiša i moramo da se provlačimo do kapije. "Da li će se Tomas setiti da unajmi nekog da sve ovo dovede u red" - mislim u sebi dok prolazim pored bazena koji je i dalje u mraku, još od kad su crkla podvodna svetla, pre skoro 2 meseca. "Čekao sam vas kao gladan hleba!" - dočekuje nas Paja pred vratima - "Da li znate gde je glavni ključ?" "Vratili smo Tomasu, a on je dao novoj spremačici." - odgovaram - "Jesi pogledao da nije možda u onom ćošku pod tepihom, tamo gde je ranije stajao?" "Jesam. Nije tamo. Meri ga je verovatno ponela sa sobom." "Pa jesi zvao Tomasa?" - uključuje se i Bojan. "Nisam. Telefon mi je ostao unutra zajedno sa ključem." Idiot! Potpuni, totalni, apsolutni idiot! Iako je izuzetno teško za nekog ko nije odrastao u Americi da se navikne na njihove brave i "kvake" i moguće probleme sa istim, on je uspeo. Ali samo na onaj deo sa izazivanjem problema. Počinjem da slušam njegove i shavatam da su mu zapravo trebala dva pokušaja da bi konačno uspeo da zaključa ključ unutra. Opet se naduvao, ali ga je pomisao da će spavati u hodniku spustila na zemlju. Tomas naravno nije tu, a Meri je je na noćnom pecanju negde na okeanu. Večeras sam beskućnik. Paja izlazi na stepenice, a Bojan i ja se vraćamo na parking i opet smo na motoru. Idemo kod Peđe i Borisa. Znam da će nam pomoći. Ulazimo u njihov stan bez kucanja, kao i obično. U dnevnoj sobi je gužva. Došli su kući na pauzu i poveli Edija sa sobom. Tu su još Ivana i Sanja. Prekidamo im priču novostima. Svi sem Edija su se blago nasmejali. Prevodim Ediju na engleski. "Ma nema problema brate, spavaćete kod nas." - odgovara Boris na celu priču. "A gde će Paja i njegov brat?" - pita Ivana, skoro zabrinuto. "Ne znam i ne zanima me!" - odgovaram - "Pravo da ti kažem, voleo bih da spavaju u hodniku ili bazenu, pa da Pajin brat popizdi i prebije ga zato što je idiot. To bih stvarno voleo." Stan je dvosoban, tj trosoban, ako računam i dnevnu sobu. Dve spavaće sobe, jedna dnevna, 4 kreveta i 1 kauč na razvlačenje. Teško da će pored njih šestoro biti mesta i za mene i za Bojana, a da se ne guramo. "Eddie, can I sleep on your boat tonite? I can try to make the best of this and to |
|||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
