Neću da veličam slomljene duše

zbog hrabrosti da se slome.

Neću da veličam krvave ruke

zbog hrabrosti da nanesu bol.

Neću da nazdravljam pustinjskim olujama

jer sam za njih samo pero koje čeka.

Neću da se divim beskrajnom kosmosu

jer sam zrno peska na dalekoj plaži.

Beži sujeto i odvedi nemir.

Pusti me da gledam zalazak sunca

i škripim pod nogama bogova.

                                                                                                (C) Ana Zlatanović, 2007