Jutros sam se probudio umoran. To je zbog maltera. Uvek sam umoran kad pretnodnu noć jedem malter. Odmalena me građevinski materijal ascocira na hranu. Kad ugledam slatke ciglice poređane na stovarištu, otvori mi se apetit. Pesak doživljavam kao najfiniji kakao, a šljunak kao hrskave čvarke. Crepove bih grickao u slast, baš kao u priči o Ivici i Marici. Ta građevinska glad dođe i prođe, to je neka moja tajna strast. Bar je tako bilo do pre mesec dana.

Dobio sam otkaz. Firma u kojoj sam radio je bankrotirala. Zapao sam u vrtlog depresije. Sve moje biljke su uvenule, čak i kaktusi. Praznina u mom životu preselila se u moju dušu, a odatle je poplavila ceo prostor. Pre dve nedelje, pobegle su i bubašvabe.

Tada sam prvi put dobio tu potrebu. Ne sećam se tačno kako je to počelo. Znam da sam iscrpeo sve uobičajene metode samouništenja. Popušio sam sve cigarete, dva džointa, sve čokoladice, teglu džema. Sljuštio sam i jedno plastično pivo, talog od rakije i onu votku što sam njome dezinfikovao makazice za nokte. Nije mi pomogla ni savremena tehnologija. Sedeo sam ispred računara dok mi Internet nije obesmislio i poslednji tračak svesti. U tom stuporu post-sajber šoka, nisam imao kud. Zagrebao sam noktima po gipsanim pločama i olizao prste. Kreč je bio pikantno kiselkast, ali mi je smetao kartonski ukus. Bacio sam se na lajsnu u predsoblju, raskovao je i počeo da jedem mrvice maltera. To je zaustavilo moj tremor, ali mi je otvorilo apetit za građevinskim materijalom.

Doneo sam iz podruma štemajz i macolu i počeo sam da se hranim svojim stanom. Odvaljivao sam parčiće maltera, sve do koske - do cigle i betona. Ždrao sam malter pa onda srećan i otupeo, kao posle dobrog drkanja, padao u krevet, u snove šarenih ideja. Posle sam umoran, kao zacementiran iznutra, ali spreman za nove dane...