- Dobar dan, reče.

- Dobar dan, otpozdravi učtivo Smrt. Gospodin Sergej Otoman, jedva prevali preko usana.

- Da, izvolite.

- Za ime boga, i svetog Ilije, zašto su vam dali tako ružno ime?

- Molim?!

- Ma zaboravite. Da počnemo ispočetka. Ja sam Smrt i vreme vam je isteklo.

   Čovek  samo zatvori vrata i zaključa bravu. Dva puta. Ljudi su različito reagovali na Smrt. Zapravo, nagledala se mnogo čega u toku svog radnog veka. Prošle nedelje ju je jedan gađao Biblijom u glavu. Kao da će to da olakša situaciju. Mada koristiti Bibliju da nekom nanesete teške telesne povrede, pretežno u čeonom regionu, je svakako prihvatljivo. Prihvatljivije od čitanja iste. A i daleko korisnije, kako se pokazalo.   Smrt uzdahnu i materijalizova se u dnevnoj sobi Sergeja Otomana. On je sedeo i čitao novine. 

  - Čujte, nema svrhe opirati se. Zato, samo se prepustite i dozvolite mi da radim svoj posao. Verujem da smo oboje profesionalci. Nego, da niste vi slučajno električar?   Čovek samo odmahnu glavom. Iz nekog, njemu nepoznatog razloga, nije mogao da se pomeri. Počeo je da oseća bolove u grudima i duž leve ruke. Situacija mu postade malo jasnija. 

-  Dobro je. Opaka vrsta, ti električari. Nego, vratimo se poslu. ‘Plamenovi duše spoznaju svoj kraj...’ , čitala je sa toalet-papira. ‘Niko iz živog sveta ne zna o njoj... moraću da kupim novi faks... Karma došla juče da pozajmi mikser... prokleti električari... 248.710... sada je vreme da umrete... urastao nokat na palcu... kamenac na lavabou... samo se opustite i dišite... bacićete kašiku i to je to...’  

 I tako je Smrt, savesno kao i uvek, izlagala ‘završno obraćanje’. Jadni Sergej Otoman je samo zbunjeno gledao i pokušavao da shvati. Nije išlo. Smrt zastade u govoru. Stade na sred sobe ispred gospodina Otomana i nervozno poče da gricka nokat kažiprsta. Ovo još dodatno uznemiri čoveka. Smrt konačno progovori ponovo....  

- Kako se beše zove onaj film, vrzma mi se po glavi već neko vreme. Nešto sa anđelima. Bio je na nacionalnoj televiziji. Jeste li gledali?  

Gospodin Otoman samo polako odmahnu glavom, nesiguran sta mu je činiti, i gotovo na ivici nerava. Kažu da čovek prilikom smrti izgubi 21 gram. Neki misle da je to težina duše. Ali zapravo nije. Ovaj fenomen se pojavio baš posle literalnog kursa Smrti kod Proze i Poezije. Kako se ispostavilo, toliko kalorija ćete izgubiti ako svoj organizam postavite u stanje beskrajne zbunjenosti.  

- Uglavnom, nastavi Smrt, neka cura reši da se ubije, lekovima nekim valjda...spremi sve, sedne da napiše oproštajnu poruku, i meteor udari u njenu kuću i ubije je... ha ha ha... nije šalim se... Sedne da napiše oproštajnu poruku i kako krene da piše, shvati da ne može da stane. Reči jednostavno dolaze same. I kako polako izlaže svoj život na papir i stranica po stranica prolaze, sve se bolje oseća, i kapira da nije problem u njoj. Ovo je jedan teško poremećen svet i kao pripadnica ljudskog roda normalno je da će imati nekih poteškoća da u njemu opstane. I tako odustane od samoubistva i ode i uradi se heroinom ili kristal-metom ili tako nešto.... jer je bila zavisnik, razume se. Jeste li gledali taj film?  

Gospodin Otoman je već u pola priče doživeo nervni slom i sada samo sedi i plače.  

 - O zaboga, ljudi su tako osetljivi. U redu, vratiću se ‘završnom obraćanju’, ako tako želite...   Izmučeni čovek samo klimnu glavom i promrmlja kroz jecaje nešto što bi moglo biti : mama.... 

-  Elem, došli smo do dela kada je došao da vari bojler, proveri Smrt na toalet-papiru.  

Otoman poče glasnije da jeca i preklinje da ga dokrajči više. Stanje beskrajne zbunjenosti mu je sada vec izgledalo kao blaženstvo.  

- Pa dobro, ako insistirate. Onda ćemo skratiti postupak. Ali moram napomenuti da ovo ne radim često. Samo za vas, napraviću izuzetak.... budući da me niste gađali ničim.  

- Hvala, reče klijent sa olakšanjem. Čak se i osmehnu blago.  

 - Nema na čemu. Ali bojim se da drugog puta neće biti. Jer kao što sam napomenula, ovo je jedinstveno iskustvo. Za tačno šest sekundi vaše srce prestaće da kuca.      Smrt zatvori oči, zastade kratko i samo reče: Gotovo je...  Istog trenutka klijent napusti svet živih.  

O ne! Do sto đavola! Svaki prokleti put! Opet sam zaboravila da pitam klijenta da li zna šta jedu magarci.... sledeći put, pomisli. Mentalna beleška: Sledećeg klijenta pitati da li zna čime da nahranim magare. I da... kupi prašak za pecivo. Nestalo juče.  

Smrt izađe napolje i pođe niz bulevar. Dan je bio lep. Nije bilo mnogo vlage u vazduhu. Od toga joj se kosa kovrdža. A ako nešto ne voli podjednako koliko i električare, to je kada joj se kosa ukovrdža. Telefon joj zazvoni u džepu. Pogleda identifikaciju....Meningitis. Pritisnu zeleno dugme i začu poznati glas...  

 - Kasniš. Igraš li danas domine ili ne?!

- Dolazim za četvrtinu kartonske kutije umočene u sok od kiselog kupusa starog tri najlona (oznaka za vreme u svetu neživih). Čekaj me.  

- Ajde.

- E jel danas četvrtak, upita Smrt, ali veza već beše prekinuta.   

**Da bi se bolje razumeo koncept ‘ljudskog vremena’ citiraćemo osobu kojoj je ovo profesija, a to je svakako gospodin Vreme. On je ovaj odlazak na skijanje objasnio kao ‘pokušaj Boga da se odmori od budućnosti’. Sve se ovo, naravno, odigralo u toku jedne partije domina. Prema Vremenovim rečima Bog je otišao sutra i vraća se pre tri dana, kako bi stigao na vreme za jučerašnju partiju domina, zakazanu još prekosutra. Ajnštajn je to najbolje rekao : Sve je relativno. I gotova stvar.                                                        

                       (C) Ana Zlatanovic 2007