| |
|
|
Autor Dušan Arsenović
|
|
Sunday, 28 October 2007 |
|
Samo još jedan korak, još jedan ...Zamak je goreo poput baklje sablasnog sjaja. Izdati smo, pomisli mladi princ dok je bežao u šumu. Njihovi gosti su prekršili zakon gostoprimstva, ali nije ih bilo briga. Bogovi ih neće kazniti sami od sebe, to se čini kroz smrtnike. A ako pobiju sve, ko će se osvetiti? Ali postojala je greška u planu, a njeno ime je bilo Urion Plameni Mač. Prođe godina, dve, tri. Hladni vetrovi iz Ledene stepe donosili su Moranin dah među ruševine zamka Devet vukova. Oko njih se formiralo selo sa desetak kuća i jednim malim utvrđenjem. U utvrđenju su živeli gospodari, ali niko nije voleo da ih tako zove. Uglavnom su ih zvali razbojnicima. Oni su uništili veličanstveni dom Devet vukova, ukrali njihovo blago, a zatim terorisali okolinu. Ovu selo su oni naselili, da bi imali od koga da ubiraju nemilosrdne poreze i iživljavaju se nad bespomoćnima. Trgovci su ih zaobilazili, kao i svi ostali viđeniji ljudi. Znali su njihovu prošlost i zlodela, ali takođe su bili svesni da ih je bolje izbegavati nego im se suprotstavljati. Sumorni zalazak Sunca se odvijao u tišini na zapadu. Odjednom, naseljem se razleže graktanje gavrana koji su uznemireno odleteli, najavivši dolazak stranca. Bio je to mlad čovek, od oko trideset godina, visok i vitak, nalik na borove iz stoletne šume. Kosa mu je bila tamnosiva, kao vučje krzno, a oči crne, hladne kao čelik. Za pojasom mu je visio mač, dvosekli, prave severnjačke izrade. Samouvereno se probijao napred, kao da zna svaki pedalj zemlje. Pa ipak, niko od ljudi nije mogao da se seti da ga je video pre. Niko, sem jednog siromašnog starca, koji je nekada služio u oružarnici zamka Devet vukova. Mladić nije obraćao pažnju na znatiželjne ljude, već se uputio pravo ka utvrđenju. Tamo su ga rado primili. Stranci su ovde bili retki i čak kad bi došli, bili bi oterani kao psi lutalice. Ali stameni momci, dobro naoružani koji imaju neke novosti... Nikad se ne zna, možda to bude novi član najamničke vojske. Smestili su ga za sto, sa desne strane vođe bande, grmalja po imenu Harkom. Celo veče su se veselili uz pesmu, medovinu i meso divlje svinje. Stranac im je pričao sve što je znao o spoljašnjem svetu, a oni su komentarisali te priče. Posle tri sata, svi sem njega i vođe su bili mrtvi pijani. Tada je stranac upitao Harkoma o njegovom slavnom podvigu, uništenju zamka Devet vukova. Dobio je lovačku priču, ali iz nje saznao mnogo. Harakom je pričao o gluposti njihovih domaćina koji su se još uvek pouzdali u stare zakone, o tome kako su potrovali branioce i iz zabave uništili građevinu. Takođe mu je rekao kako su svi ostali koji su učestvovali u tome mrtvi od neke misteriozne bolesti koja ih je iznenada pogodila, kako je samo on preživeo, a da su svi ostali prisutni plaćenici. Svanulo je jutro. Siva zora je blesnula na istoku, nekima se činilo svetlije nego prošlih dana. Stranac i Harakom su pošli u obilazak ruševina. Kada su stigli tamo, u samom središtu, gde je nekada stajala prestona dvorana, bio je iscrtan krug u svežoj zemlji. Stranac izvadi svoj mač i stade u njega izazivajući Harakoma na dvoboj. Vođa se osmehnu i poteže oružje, spreman da brani svoju titulu. Stranac tad poljubi mač i zatraži Perunov blagoslov. A zatim, borba poče. Udarci su sevali kao munje, levo, desno, gore, dole. Varnice su letele na sve strane. Ali stranac je bio veštiji. Njegov mač polete ka protivnikovom vratu i odrubi mu glavu. Ona pade na ivicu kruga, bojeći zemlju crveno svojom krvlju. Rod Uriona Plamenog mača je bio konačno osvećen.
|
|
|
|
|
|
|
