Čovek se uči dok je živ. Ali, kada počinje, kada shvati prve korake tog životnog puta koji će ga odvesti preko uskih, klizavih mostova i dalje od mesečinom obasjanih proplanaka, kroz mračnu i pustu šumu, kroz topli pesak pustinje koji diše pod bosim stopalima i prikazuje zlokobne obmane neopreznom putniku. Kada sazna prve istine o ženama, tim vilin-bićima od javorovog soka i daha povetarca, usnulim u sopstvenoj lepoti na sunčanom danu kraj reke. Neki na žalost nikada. Dešava se. Ljudi u kasnim četrdesetim se ponašaju kao balavci, dopuštaju da ih neka vuče za nos, i još uživaju u tome, radujući se kao mala deca. Najviše bi voleli da im ona kaže i šta da rade, i kad, i da ih kazni ako nisu dobri. Ali, nisam o tome želeo da mislim, a misli se upliću i guraju jedna drugu kao reka ljudi u metrou duboko ispod grada. Da baš tako, i moja podsvest duboko ispod naizgled mirnih velova svesti tone i jedna misao gura drugu, baca je na tlo i gazi joj ruku cipelom, grabeći svoju tašnu i gurajući napred bezobzirno, samo da bi sledećeg trena bila zametena suprotnim tokom i nestala u mraku. Mrak. Svetla su ugašena. Jesam li budan? Ne znam. Jesam, razmišljam. Ili sam svestan sna, pa razmišljam u snu. Moguće i to. Hladnoća mi igra po bubrezima, smeje se i skakuće zviždućući neku poskočicu. Vrtim se. Ili mislim da se vrtim. Gde sam stao. Hm. Osmeh. Možda i najlepši. Definitivno vredan pažnje. Samo mrak, i osmeh u sred tog mraka, ali toplog, prijateljskog i poznatog mraka polusna. Zubi, i usne, i ništa više, osmeh. Nisam se nje setio godinama. Možda i nikada. Kako je podsvest luda stvar. Ako je uopšte stvar. Pojava? Proces? Nešto... Ako me svrbi levi dlan, je l' to znači da ću dobiti para? Samo se pitam od koga? Oko. I osmeh ponovo. Lice se pojavljuje, i kao grom me pogađa ime, dok moje opušteno i nepokretno telo trese elektricitet poput neke zaboravljene magije. Maja. Jeste. Koja? Znao sam ih dovoljno. Možda i previše. Jedna, pa onda ona, pa plava, pa... Uh. Vidim je u belom krugu, glava malo pognuta, spušten pogled kroz trepavice, zelena živica se proteže iza njenih leđa na obe strane... a ona nestaje u magli zaborava. Osmeh je tu, pogled je tu, stav tela, ali nema slike, nema celovitog sećanja, nema ničeg opipljivog, ničeg što bi čovek mogao da uhvati i stegne, privuče... A tako je i bolje, sećanja bi u suprotnom bila uništena našom željom da ih približimo. Sećanja... Mogu da se setim i sunčanog dana na asfaltnom platou, malog kruga devojčica i dva druga tamo u daljini, tako daleko, gde nismo smeli ići, kako silaze preko ograde među vrbe... I glasa jedne Tanje, „Ja ću vas reći“, kao da to nešto znači. Njoj možda i jeste...

Da li je i taj dan bio tako vreo? Možda ni prvi nije, kako da znam, kako da razdvojim maštu od stvarnih sećanja? Sećam se ipak dovoljno svetlosti da znam da je bilo leto. Došla je i stala pred mene, nasmejala se i pogledala me u oči, rekla da zna, da ONA zna kako sam ja zaljubljen u sve tri, da će reći svojoj rođaci. U sećanjima ja samo stojim i posmatram je, a sve to se dešava satima, stalno iznova, nekad traje duže, nekad kraće, nekad samo slika, nekad i ton. Ni jednom crno belo, zanimljivo. I moja svest leti preko trave, zelene, letnje duboke, nepokošene trave, preko boksova sa nemačkim ovčarima i do okrečenih stabala šljiva niz koje silaze mravi noseći male kapljice smole, koje se sijaju na suncu, fokusirajući svetlost, toplotu, ...

„Ja znam da si zaljubljen u sve tri, i reći ću Maji“. Opet te reči. Druga Maja. Plava, mršava, tamnih živih očiju i vidljivih tankih, plavih vena ispod kože. Uvrnuta slika, pomalo odvratna danas. Znači reći će joj. Neka kaže. „Reci“, čujem sebe kako govorim, „ti si samo ljubomorna“, okrećem se da odem, a stojim u mestu. Jer kud se god okrenem, ona stoji poput kartonske figure ravno ispred mene, sa sve onom podšišanom živicom iza leđa. „Pa dobro, možda i neću, možda ona već zna i ne smeta joj...“ Pogled. Ah, narcise, nasmej se uvek kad se setiš sopstvenog pogleda. I tako, ležim i vrat mi se već koči od tvrdog jastuka i lošeg položaja kičme, napolju sviće i prva plavičasta svetlost nadire kroz barikade roletne, kapljice vlage se hvataju na prozorskom oknu... Magla?

Magla je najzanimljivija u gradu. Napolju, ona je romantična, sanjiva, pomalo zastrašujuća, dok se leno valja preko polja, puteva, kovitla sanjivo nad kanalom. U gradu? Čovek gura pramenove nogama koračajući kroz mrak i okrećući se da spazi na vreme crne kočije u naletu, traži pogledom dva ata crna kao noć, sa paklenim dahom iz znojnih nozdrva, i teškim mirisom bolesti... A supa je najbolja za bolest. Pileća. Sutra bih mogao spremiti pileću supu, ili još bolje, kokošiju, žutu, kao pun mesec nad ledeno crnom površinom Dunava, i isto tako prošaranu masnim flekama...

Oči. Pogled...

Ah da, gledao sam je....

Tako sam je pogledao da se ukočila, zaledila za taj jedan trenutak, a onda krenula da se pravda, govoreći da ona ništa nije rekla, da je Maja već znala, i poslala je da ispita stvar...Više nije bilo osmeha, pre neki strah od neposrednog, od nečega što je videla, ili želela da vidi. Da li je bilo tu? Ko zna. To se desilo u nekom drugom svetu, ja nisam bio tamo. Ne ja, ne ovaj ja, ovaj što leži u pokušaju da zaspi, ovaj što se muči i trpi život umesto da živi. Onog ja nije bilo briga...

„Ispitala si“, kratka i očekivana rečenica, a toliko tuge u tim ogromnim smeđim očima, toliko želje da se ostane još malo... Pitam se koji muškarac bi ostao blizu žene o kojoj je znao slično. I da li bi se uopšte interesovao. A ona je stajala, tražila reč. Nisam tad primetio. Nije mi bilo važno. Ali sad dolazi. Duboko iz mraka podsvest izvlači svoje zamršene tajne, i baca mi ih u lice govoreći svakakve optužbe. Da, kreten. Moguće. Znam samo da nije otišla odmah, da joj je bicikl bio pokvaren. Da je tu prostu činjenicu predstavila kao fatalnu igru sudbine zbog koje mora da ostane. Možda zauvek. Ja sam se ponudio da popravim, a ona je sa prijateljskim osmehom rekla da bi to bilo lepo, ali da to može samo njen mlađi brat, jer niko drugi nije uspeo. Glupost. Znao sam čak i tada. Sad se smejem, ovako star i nemoćan, kad mi je još samo osmeh ostao, dok ostatak tela osetim samo kad gori i titra negde ispod ćebeta. Ja jesam – popravio bicikl, to jest. Bez problema. Malo isprljao ruke, ali namestio. Sećam se da sam, kad sam hteo da ustanem, shvatio da je odmah tu iza mene, da svojom kosom dodiruje vrh mog uha, da njen dah prolazi kroz moj prostor i ulazi u moja pluća. I da sam ostavio trag crne masti na njenom nosu...

Ne, ona nikada nije bila moja, mada sam danas uveren, da nisam otišao, da nisam napustio taj svet i izbrisao prošlost, pitanje je šta bi se desilo i kako bi se neke stvari završile. Da nisam, kao što jesam...

Da, sećam se tog dana, ne potpuno, ali dovoljno.

Zašto se sećam nje? Njenog imena, prezimena, plave kose njenog brata i dubokog uverenja koje je taj dečko gajio da sam ja vidovit. Ostaje pitanje, zašto se sećam njenog, a zaboravio sam prezime prve devojke...

Zašto se sećam njenog osmeha taj dan, a zaboravljam mnoge stvari koje su se desile juče, u ovom krevetu gde ležim godinama. Smrt još uvek ne dolazi, ali ni ona ne može večno da me izbegava, a onda, kad jednom dođe, sećaće se i mene neko, kao nje ja...

(C) Nikola Bulj

01:09:29 / 16.11.07