| O priči... |
| Autor Nikola Bulj | |||||||||
| субота, 17 новембар 2007 | |||||||||
|
Priča je kao utabana staza kroz šumu. Autor je onaj koji napravi samu stazu. I ništa više. Njegova je samo staza i ono na njoj - blato na putu, pojedina lokva, opali list, senka visokog drveta, kamen ukraj puta koji označava granicu, stope nekog putnika namernika... Duboke trave, cveće, gljive, stabla, krošnje - sve je to svet priče, u kojem ona živi sama za sebe, u kojem likovi dišu onaj nevidljivi vazduh nezavisno od autora i čitaoca. Zašto autor ne opisuje svako drvo? Svaku travku, gnezdo, sa svih strana? Zato što stvari ne funkcionišu tako. Ni čovek koji prolazi stazom neće videti baš sve, već će jednog trena njegov pogled leteti tamo, a drugog ovamo, iz senke na svetlo, sa ptice na granu, sa neba u travu... Autor, krivudanjem staze, postavljanjem tragova i senki, samo skreće pogled čitaoca koji tom stazom-pričom hodi. Daje mu, unutar svih tih mogućnosti, još nedefinisanih predmeta njegove mašte, preporuku na koju stranu svoju kreativnost da usmeri i sam, unutrašnjim okom, osmotri delove šume van puta. Nekom bi ovo moglo da zvuči previše konfuzno. Moglo bi zvučati zaista čudno, da autor zapravo piše samo trećinu priče, dok je mnogo važnije ono samo nagovešteno, ono što čitalac mora sam da nadogradi u svom srcu, i zahvaljujući čemu svako od nas različito doživi isti tekst. Da, baš zbog toga čega i nema u samom tekstu koji čitamo, mi različito shvatamo svaku priču, svaku pesmu, unoseći, pored stalnog i "okamenjenog" autora, i stalno promenljivo JA čitaoca. Ako uzmemo da je i čitalac samo trećina cele priče, gde se nalazi poslednja, preostala trećina? Pa u samom svetu priče, onome koji ni autor nije utabao svojom stazom, niti skrenuo pažnju na njega potokom koji stazu preseca, niti je čitalac slučajno izmaštao nadograđujući u svojoj glavi samo jednu rečenicu autora na ceo pasus, ili stranicu. Poslednja trećina leži u onom nama nepoznatom, što će neko tek posle nas, neki drugi usamljeni putnik kroz šumu, tamo gde mi nismo ni sanjali, primetiti, te u onim mračnim senkama ispod kamenja i iza stabala, koje čine celu priču tako živom, bliskom i stvarnom, iako ih možda niko nikada neće videti. Ali one su tu - rođak glavnog lika koji je uganuo zglob prvog dana škole i plakao ceo dan - nikad se neće pojaviti u samoj priči, nikad neće neka rečenica asocirati na njegovo postojanje, ali će se naš lik, jednom, samo na tren, osmehnuti sam sebi bez razloga, i niko neće shvatiti pa ni on sam, ali biće to sećanje na rođakov plač i onaj tihi šapat jasenova preko puta škole... Na kraju, čemu ovaj tekst? Kao savet piscima? Ne. Nikako... Više kao objašnjenje mog pisanja onom jednom čitaocu, kao podsećanje na prazna mesta i njihovu funkciju, kao neko razmišljanje o sopstvenom radu i njegovim odlikama nakon shvatanja da su neke od njih počele da se ponavljaju, i obrazuju specifičan stil...
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
|||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
