| El Greko |
| Autor Đorđe Petrović | ||||||||
| Wednesday, 21 November 2007 | ||||||||
Strana 4 of 6 On uze jednu bocu i napuni dve čaše. - Ma evo već tri dana ne spavam, kažem ti, nastavi on. Evo već ne smem tri dana da zaspim i više, jer sam se usro kao grlica razumeš, da će on da dođe i da me zakolje nespremnog. Dade mi čašu i kucnu se ležerno sa mnom. - Ko? upitah tupo. On ispi i pogleda me kao da sam malo dete. Uhvati me za vrat i druželjubivo mi protrese glavu tako sretno da je sva rakija iz moje čaše odskakutala negde unaokolo. - Ma ljudino moja, nije ni bitno, reče on sretno. - Bitno je da to nisi ti? I zagrli me. Tada zamalo ne odustadoh. Starno me je lepo zagrlio. Ali kako mi ništa nije bilo jasno ja ga nanovo upitah. - Ko bre hoće da te ubije? Ko Greko? Moraš da mi kažeš. On se uozbilji i namesti onaj izraz kao da se dvoumi da li da nastavi sa ovom maskaradom. - Jel stvarno hoćeš da znaš? upita me i ja opet pocrveneh. - Da, rekoh iako nisam imao pojma. - Pa dobro, reče i nasmeja se. - Evo već ću t sad nešto ispričati, a nešto ću ti vala pokazati kad si takav laf. Ja sam samo ćutao i nemo odobravao klimanjem. - Kažem ti, sanjam već mesecima kako neko dolazi u moju kuću i kako me kolje na spavanju. - Ali, reče kad vide moje pocrvenelo lice, ali od pre tri dana napokon znam ko je u pitanju, i zato nikako ne smem da zaspim. - Ko? prostenjah ja. On me odmeri dva tri puta, nasmeja se, još jednom me odmeri i reče. - Lično ja iz prošlog života. - Kako, kako? - Ja, kažem ti ja. Glavom i bradom ja El Greko čuveni samoubica. - JA! Senka nečega za šta sam zaboravio da postoji. Senka koja me progoni i nikako me ne ostavljana miru. Ne da mi da slikam. Ne da mi da vodim ljubav sa ženom. Da živim. Želi da mi ukrade život, razumeš li? - Iz prošlog života? - promucah. - DA, iz prošlog. Tako mi se barem čini. Ja sam kao da sam negde nestao, da plutam bez smisla i cilja. A on, taj podli probisvet zna tačno šta je samnom. Ne da mi da ispravim greške. Hoće da mi ukrade slavu. Taj ludi Greko iz prošlosti. - Ma kako bre iz prošlog života? zamucah ja i ustadoh da pobegnem. Da pobegnem koliko me noge nose. Ne, ne. Zvaću pomoć. Hitnu pomoć, pa ću onda da pobegnem od ovog ludila, pomislih i ustadoh da se oblačim. On ustade za mnom i viknu na mene. - Pokazaću ti prijatelju, reče. - Pokazaću ti evo baš sad. Ja stadoh kao ukopan. I tu se njegova priča završava, a moja počinje. |
||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
