| El Greko |
| Autor Đorđe Petrović | ||||||||
| Wednesday, 21 November 2007 | ||||||||
Strana 6 of 6 Satara pade i krv prsnu u mlazevima. Greko se probudi i razgoračenih očiju me pogleda zbunjeno. - Ti ?!!prokrklja... - Ti !!?? - Ja sam Greko, rekoh i udarih još jednom. - Ja sam Greko. - Ja sam! JA saM! JA SAM!!! Koraci se pojačaše i počeše mi zvoniti u ušima. Laki ženski, zavodljivi koraci. Oni što osetiš kako se vitka i negovana noga preklapa u letu preko druge. Oni koraci koji te nateraju da zastaneš i zamisliš ih. Zastadoh na tren sa udaranjem. Telo izblede poput magle na vetru. Razveja se. Koraci prestadoše. U kuhinju uđe Marija. Stari Greko nestade. - Hej pa gde si, reče i poljubi me vlažno u obraz. - Hej, rekoh suvo. Vidiš gde sam. - Šta to radiš, upita ona namrgodivši se. - Šta će ti to, upita i pokaza na blistavu sataru u mojoj ruci. Nasmejah se i ona se momentalno odobrovolji. - Menjam život rekoh. - Dosadilo mi je da me prošlost proganja, znaš. - Čak sam mislio i da se ubijem, dodah onako usputno. Priđoh joj i zagrlih je. - Ali sam na kraju ubio prošlost. Ona se promeškolji na mojim grudima i reče. - Samo ako je zbog mene, onda je ok. Nasmjeah se toj nevinosti. - Samo zbog tebe, rekoh i bacih sataru na sto. Ona se zabi u drvo i jedna preostala kap krvi skliznu na glatku površinu. Podigoh Mariju u naručje i odnesoh je u sobu. Voleću je ludo, pomislih. Ludački. A ne ko onaj bednik. Jebale ga slike. Marija se nasmeja, kad joj rekoh da sam se ponovo rodio. - Ti nikad nisi ni bio, reče i poljubi me. - Ti uvek jesi. Stvarno je volim. - Da, rekoh. Čudna je stvar taj život. - Da, reče ona. Kao isprekidane slike na cesti. |
||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
