| El Greko |
| Autor Đorđe Petrović | ||||||||
| Wednesday, 21 November 2007 | ||||||||
Strana 2 of 6 Već prvim korakom on se uputi ka kuhinji vukući me silom svoje volje za sobom kao jednu od onih napunjenih krpenih lutki. Potpuno je od tog tren zavladao mojim mislima. Napravi dva kruga oko drvenog mahagoniskog stola i izvuče stolicu kao da želi da sedne. Ja ponovih isto to i sedoh sa dobrim namerama i bez trunke premišljanja. Ali on se mudro zadrža u stojećem stavu i odjednom me probode strašnim vatrenim pogledom za koji i sada sumljam da je imao snage. - Toplo je ovde, zar ne misliš upita on, ali pogled mu zasvetluca pomalo divljački. Osmeh je izdužio kao da se trudi da se što više istakne nasuprot naboranom i upalom licu. - Da naravno, rekoh mehanički. On se još više nakezi i pomeri se korak unazad do sudopere. Odmeri me pogledom i pobedonosno reče. - Pa skini se onda. Meni se nešto prevtre u stomaku, lice mi obli crvenilo kao da sam još uvek malo dete, i da ispod toplote mog kaputa leži neki od skora zaposednut predmet, koji nikako ne pripada meni. Pljuvačka mi se nakupi u grlu i ja je nabrzinu i progutah od čega mi oči zasvetleše. Krivica koja nimalo nije meni pripadala sada se uvukla pod moju kožu i terala me da činim veoma nerazumne stvari. - Jeli prijatelju, počeh lagano, ali shvatih da to nimalo nema smisla, jer to bi rekao upravo onaj koje za nešto kriv. Odgurnuh to kevtavo pseto razuma nogom i nastavih pitanje. - Je li prijatelju, otkad ti nisi spavao? To pitanje kao da nije ni očekivao, i kesice ispod njegovih očiju zadrhtaše i kao da malo potamneše. Sada se krivica okrenu ka njemu. On se brzo uozbilji i svoj osmeh pojača zlobnim i tvrdoglavim odgovorom. - Ma skini se, reče dobrodušno, pa ćemo pričati o tome na tenane. I kao da želi da svemu pridoda opuštenost okrete se ka sudoperi i poče tamo nešto rovariti sa suđem, daleko izvan mog pogleda. - Skuvaću nam čaj da se zagrejemo, reče. I meni srce siđe u pete. Kakav sad čaj, pomislih unezvereno, kad je on sam rekao da je hladno. - Ma evo ne treba čaj, rekoh, evo pretoplo je. I skidoh taj ofucani kaput već jednom. On se okrenu i dobro me osmotri. Priđe ponovo stolu i sam skide kaput i sede. Oči mu se ugasiše ali su i dalje žurno i pedantno prelazile preko moje odeće, i sve mu se u očima videlo,"Samo kad bi mogao još i da me pipne". Napokon smiri se i odahnu dugo i srazmerno oslobađajući se zajednom sa vazduhom i tog ubitačnog pogleda. Sagnu glavu na tren dva i kad me ponovo pogleda, pravi i već nadaleko poznat osmeh zasvetli mu na licu i meni napokon bi lakše. Pomerih se na stolici, čisto bih želeo da mu priđem bliže, i sam se od srca nasmejah. - Pa je li bre, upitah neoprezno, pa je li uštvo jedna, stvarno ... od kad nisi spavao? Osmeh mu na kraktko zadrhta ali se on povrati i sam mi priđe bliže. - Bojim se, reče. - Bojiš? - Da bojim se. - Evo već sedamdeset i osam sati ravno kako se bojim da zaspim čoveče. Ja se najednom uplaših i kretoh da se odmaknem.... ali sećanja navreše poput poplave. To je moj prijatelj preko puta, moj- počeh sam sebe da tešim. Njega znam dugi niz godina. Nema razloga za strah. Jeste da mu je pogled malo krvav i da mu je lice zapušteno i brada kovrdžava, ali on je. Znam ga ja. - Greko, prošaputah. On se pomeri. |
||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
