| El Greko |
| Autor Đorđe Petrović | ||||||||
| Wednesday, 21 November 2007 | ||||||||
Strana 3 of 6 - Pa zašto Greko čoveče? Pričaj zašto. Jel te Marija ostavila? Imaš li problema sa slikama? počeh sa pitanjima. Jel te opet vijaju one krvopije iz banke? Šta je? Pričaj bre, proderah se na kraju i opet se približih stolu. On me pogleda znalački i mahnu mi rukom da priđem, ali mu glas i dalje osta bučan i razdražen. - Bojim se da zaspim zbog stvari koje sanjam, reče i povuče se brzo unazad. Nasmejah se jer stvarno je izgledao kao dete u tom trenu, ali me njegova nakostrešena brada i vodnjikav pogled ubediše u suprotno. Pa on je lud pomislih. - Ma šta ti je Greko? Kakav san? Sad se osmehnu i reče. - San koji evo sanjam mesecima, ali ne više. Evo ne spavam puna tri dana i preko, i neću vala zaspati pa makar ... Tu već izgubi kontrolu i usna mu se zatrese. Bale pocuriše na nju i oči se razgoropadiše. Uhvati me za ruku odjednom i divljački snažno. Taj dodir ga umiri i on nastavi. - Sanjam da me neko koga sam ranije znao ubija, mučki podlo.. Neko iz prošlosti. Ja se nasmejah i htedoh mu dobaciti ali me on prekide. - Neee, nije smešno. Ne mislim neko,ne pogrešno sam rekao. Zaboravi. Zastade minut, dva i obliznuvši usne nastavi. - Kad kažem neko, onda mislim na samog sebe. Ja se sad odmaknuh i nasmejah od srca. - Kako to misliš na sebe Greko, pa ti si stvarno odlepio, rekoh mu. - Daj bre Greko ...htedoh mu reći ali on me stegnu za mišicu i povuče. - Sedi dole! prodera se. - Sedi! Ustade i poče šetati po kuhinji. - Mislio sam da si to ti, reče i stade u mestu. - Mislio sam, zato sam ti i rekao da skineš kaput da vidim šta imaš ispod. Ja se opet zasmejah ali on i dalje nastavi. - Da si imao isti ovaj džemper, reče i poteže se za isti, ja bih te ubio, reče i pogleda me. - Razmeš li? U B I O B IH T E E ! ... ponovi on slovo po slovo. Sva krv koju sam posedovao pobeže mi u lice i noge otkazaše neposlušno. Nos mi se zacrvene i obrazi buknuše do pucanja, ali noge ostadoše hladne i mrtve, kao da ih je neko sasekao u korenu. Usne narastoše i napupeše i ne mogah ni jednu reč progovoriti. - Ubio bi me, prolete mi kao strela misao po sred glave. - Ubio bi me, ponoviše neposlušno moja usta. - Da, reče on i okrenu se, kao da ne želi da me gleda tako uplašenog. Eto šta ti je drug. - Ali zašto? Zašto mene Greko? Šta sam ti ja ikad uradio? Ej, bre ::: prostenjah kao zečić uhvaaćen u mišolovku. On se sad smiri i ponovo sede na stolicu. Pogladi stolnjak par puta i reče kao da se izvinjava detetu. - Pa kažem ti, mislio sam da si to ti. Meni srce opet zatutnji ali ipak smelo progovorih. Kao da mi je nešto pojelo glasne žice i iz mene izađe samo stenjanje. - Ali to jesam ja? Sad se on nasmeja i povuče me ka sebi dobrodušno. - Ma ne ti ti, već sam mislio da si ti ja, a opet ti. - Razumeš? - Da, rekoh poslušno, naravno. |
||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
