| El Greko |
| Autor Đorđe Petrović | ||||||||
| Tuesday, 20 November 2007 | ||||||||
Strana 1 of 6 - Šta je to život, prijatelju?- Život? Prijatelj?, reče on i zavuče ruke duboko u džepove svog kaputa kao da traga za tim davno izgubljenim pojmovima. - Da, život. Šta je to? On sleže ramenima i kroz smeh odgovori. - Samo jedan mali deo puta koga smo svesni. - Samo mala etapa tog nepreglednog puta koji nam nestaje pred očima. - Nestaje?Kako to nestaje?, upitah izneneađeno. - Lagano! reče on. Kao kad se voziš jednom istom cestom, dugo, dugo vremena. I sve dok se voziš tvoje misli pokušavaju da te odvedu negde drugde, negde gde je zanimljivije, gde je trava zelenija. Odupireš se ti, ali naposletku ipak posustaješ. Malo po malo. I u onom trenutku kad potpuno odlutaš, tad se gasi život. Sagnu glavu kao da želi potvrditi i sam te reči. - Ali svo ono vreme, kad si bio svestan te duge vožnje po toj auto cesti, svo to vreme kad se sabere, to je tvoj večito hvaljeni život, reče i pljesnu rukama po kolenu. - Misliš, upitah ja začuđeno? On slegnu ramenima ali ovog puta prećuta odgovor. - Dobro, idem onda ja, dobacih mu, ali izgleda da to upozorenje i nije baš puno vredelo. Samo je ćutao i pravio se da je zamišljen. Ustao sam sa trotoara i krenuo da koračam. Gomila stvari mi se kovitlala po glavi, gomila nerazjašnjenih i od davno odloženih pitanja, ali valjalo je krenuti kad sam već to rekao. Koja je vajda od upozorenja, pomislih, ako nema gubitka zbog kojeg se i upozorava. Ipak, mislim da ovo njemu baš i neće prestavljati neki gubitak. Meni hoće, znam da meni hoće. - Znam, reče on iza mojih leđa. Trgoh se i stadoh u mestu. Kao da me je njegova iznenadna reč presekla u srži. - Znam da je to život, reče i uzdahnu, taj delić puta, inače ništa ne bi imalo nikakvog smisla. Odahnuh, jer sam bez razloga paranoisao. - U pravu si, rekoh i vratih se do njegovih stepenica. Stadoh i odmerigih ga. Gledam ga i mislim kako je jadan. Kako je usamljen i osedeo, pogrbljen i prljav. Moj prijatelj Greko. Propao. - Hajdemo unutra da malo bolje porazgovaramo, rekoh mu. On se samo nasmeja i potvrdi glavom. Još je i dodao ... - Trebala bi mi kafa, reče i nasmeja se kao da ja njega pozivam da uđe u moju, a ne njegovu kuću. ali to nije ni bitno. Oduvek se zna da je on taj koji je čudan. Uđosmo u toplinu prostorije i tu se moja priča na tren završava, a njegova počinje. |
||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
