JA SAM PAPIR NA KOME KUCA SRCE  

Napisana riječ traje duže od usta koja su je izgovorila,i grla iz kojeg je doviknuta, i ušiju koje su je čule. Traje vječno. 

Stefan Nemanja 

Na radost svih nas, ma gde bili, pojavila se treća po redu knjiga Zaveštanja, zbornik književnih radova Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj. Tako da je za publikovanje prispelo 257 stvaralačkih poduhvata. Od toga su: 226 pesama, 8 priča, 8 prikaza knjiga, 11 aforizama i 4 eseja (ogleda). NJih su potpisali trideset dva eminentna autora. Članovima Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj pridružili su se kao  gosti ”Zaveštanja 2007.”  sunarodnici iz Kanade(5) i Amerike(1) i iz Srbije(2). Književni stvaraoci iz Kanade i Amerike su članovi Udruženja “Desanka Maksimović” iz Toronta, na čelu sa jednim od osnivača i danas predsednicom Katarinom Kostić, dobitnicom više nagrada za poeziju u Dijaspori i specijalnog priznanja  Akademije ”Ivo Andrić” za književno delo pisaca iz Dijaspore. Posebno se ističe u humanitarnom radu. Time daje primer kako se otadžbina ponosito nosi u srcu. Sa posebnim zadovoljstvom i dubokim uvažavanjem želim da ukažem na izuzetno angažovanje u procesu radjanja i izrastanja ovog Zaveštanja i na dati doprinos predsednika Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj magistra književnoistorijskih nauka Živka Markovića, u naučnom zvanju istraživača Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, profesora srpskog jezika i književnosti. Preko dvadeset godina se Marković bavio kulturno-prosvetnim i naučnim radom u Šapcu, razmatrajući problematiku stare srpske štampane, mahom crkvene knjige. Za njega se može reći: ”Dobar književnik više vrijedi nego tri ljute vojvode i tri velika grada. Dobar vojvoda može osvojiti svaki grad, a drugi ga može preoteti. Knjigu niko ne može pokoriti, a mnoge zemlje i gradove sačuvala je knjiga medju svojim tvrdim koricama.”Tome treba dodati nesebični trud ostalih učesnika ovog Zaveštanja, kako književni, tako i organizacioni, a pre svih poetese Latinke DJordjević, sekretarice Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj. Svi su oni zaslužni što se obelodanio ovako impresivan godišnjak Zaveštanja, koji ostaje za iščitavanje svima nama, kao kruna književnog rada ovogodišnjih učesnika.   Dlan je mreža puteva, neko reče, svako ode nekim putem. Mi idemo svojim, a naš put je pojedinačno predstavljanje autora “Zaveštanja 2007.” po azbučnom redu. 

Poezija članova Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj 

1.U pesmama ”Stari čovek” i ”Sudbina” pesnikinja Biljana Mihajlović kao da se povlači iz pesme, njeno ja se gubi, prelazi u drugo lice, u njemu se oseća iskonska mirnoća, ali ne i usporenost kazivanja izazvana neispunjenjem života.Društvo joj čini, ne bez razloga, pesma ”Ptica”, u kojoj pesnikinja poetski leti i kao da upućuje zavet i molbu nebu izgovarajući: sva krila pripadaju tebi.  Da bi se sa tih visina ustremila na beli grad, Beograd, time se vraća svome ja. A onda sledi zapitanost: da li se pri poljupcu oči sklapaju na tren ili zauvek, na moguće odgovore upućuju nas Biljanine pesme: ”Kako te voljeh”, ”A gitara je svirala” i ”Nežna svila”.“Noćna svetilja” je samo jedna od pesama, koja titravu svetlost poklanja čitaocu sa željom da i ona zasija u novoj pesničkoj zbirci. 

2.Pesme Bogice Jevtić ukazuju nam na to da je protok vremena gužvanje srca. Ono ostavlja talog iskustva, iskustvo vremenom sapne dalje kretanje, isijava nepoverenjem, nevericom. To se primećuje u pesmama ”Grad i mir”, ”Ne kradi mi mir”. Često pesnik ili pesnika posvete pesmu, bilo najdražem ili nekome koga posebno poštuje. To govori o širokogrudosti stvaraoca, o otvorenosti njegovog duha i emocija prema svojim najdražim, svojim kolegama po peru i afinitetu, prema sabraći. Pesnikinja Bogica Jevtić ostavlja posvetu majci u pesmi ”Rodni dome”, a  Nikoli Tesli u pesmi ”Srpskom geniju-Nikoli Tesli”.Samo takva pesnikinja kao što je Bogica Jevtić mogla je iznedriti stihove, ”sve su suze iste vere”. Do ovih stihova držim. Jer pesnikinja Jevtić poziva – ja sam tako doživeo istoimenu pesmu  - poziva sve ljude da se poklone pred svakom bogomoljom na koju naidju. Na putu do svoje, sve su bogomolje velike. 

3.Iz Bistrinih reči isijava prigušena ametist svetlost, čineći sažveždje zvezda koje je povezalo, stopilo dva carstva: nebesko i ovozemaljsko u pesmama ”Iz drugog albuma” i ”Naših neimara ruku”. Humanoliko biće u pesmi ”Narodna”, naslikano širokom šarenicom od reči, nije samo simbol, već apstrakna, pomalo infatilna figura koju pohodi neko. Niko drugi rekao bih do svemir. Jer mu, posle okrunjenog dana medju dlanovima, naoružanog dobrotom, verom i strpljenjem - pesnikinja veli, idi ”ako imaš gde”. A on nema gde.Molitve se govore iz dana u dan. To važi i za ove pesme. One se ne čitaju jednom za svagda. A ja, pomni čitalac ne tajim više da je Bistrina molitva već uslišena. Te iznova čitanje pesama ”Pad u beskraj” i ”O jednom pesniku” Biste Ilin Šećerovski liči na otkrivanje nove kombinacije u igri sličnoj šahu, nepredvidivoj, iznenadjujuće lepoj. Za razliku od šaha, ovde je svaki ishod dobitan, jer ushićuje, jer odmara i inspiriše, a njen poetski dah miriše na morsku so.  

4.Uzdah je jači od ma koga vetra, potvrdjuju stihovi Varadinke-Vanje Miloradović u pesmi ”I prijateljima, koji to više nisu...”.U poetesinom zagrljaju grudva si, ti, nepoznati, samo njoj znani. Steže te, topiš se, a njene ruke polako se hlade (”Nekada bila”). Jednom je Vanja nekome u stihu rekla da ga voli. Plen je postala, svaki plen je nemoćan, svaki lovac je isti (”A ja bi’ te k’o nekada po koraku poznala...”). Stihovi priznaju da joj nedostaje.  Znači li to da je nepoznati inspiriše? Pokazaće nova zbirka pesama, jer pesnikinja istu zavredjuje. I za kraj poručujemo pesnikinji: posle suze oko zasija. Dopusti Vanja da u srcu sve tvoje ljubavi druguju. Jer poznato je da sanjari nemaju sna. Vanja je jedna od njih. Svoje snove uspešno poklanja stihovima.  

5.Dušica Trbojević-DJukić ne zapinje pesmom, stihom, nigde zarez, ni tačke, – što jedan stih iznese: ”Prospe nebo istinu/meseca/na zelenu ravnicu/što se u horizont uliva”.Ovde, u pesmi ”Dotakla me ljubav” sve pršti od zvučnih suglasnika, praskavih kristala vetra, od uzrelih bulki i od pesme srebrnih andjela. Nema prepreka u tvorenju stihova Dušice Trbojević-DJukić, sve se lije i sliva, dok ”čekanje strepnju radja”. I sve se to ulije u ”Spomenar”. U ovoj reči za sve ima mesta. U njemu je svega puno. Život bez spomenara ne može se zamisliti. Dušica Trbojević-DJukić ga i dalje popunjava. I kako sama veli: ”U stih i ljubav/se pretačem/sebe da nadživim”. A mi joj želimo da njeni stihovi nadju sklonište od severnih vetrova medju koricama nove knjige. 

6.Sa posebnim uvažavanjem iščitavam pridošle stihove Latinke DJordjević, a u njima, ”sve na ljubav miriše”, kao u pesmama: Dragana Kulundžije, Florike Štefan, Branka V. Radičevića i Dobrice Erića. Složili su oni sa pesnikinjom Latinkom DJordjević u jednom - ljubav se ne bira kao ni smrt. ”Usne na usne” izusti poetesa, a ja nastavljam: i pri tom začuješ da kapak o kapak oka udara, jer tobom vlada mir.”Mojim licem teku reke” peva Latinka DJordjević, a ja dodajem: a ti si mirna koliko i reka.Ništa ne raste tako brzo kao ljubav, ”jato ševa/na slobodu pustim”, a zna ona i te kako da se stidi, ”zatvori vrata/nasluti,/šta se  u neusnuloj/noći krije?” Da moje uporedbe mogu ići u nedogled, u krug, govore završni stihovi pesme ”Magija”, ”sve biće,/magija do zore”. Knjiga Latinke DJordjević ”Neprećutana sećanja” koja treba da ”peva svojim notama” najbolje se sama najavila u ovim Zaveštanjima.  NJeno pojavljivanje će potvrditi da dela Desanke Maksimović i Mire Alečković nisu bila uzaludna. Naprotiv Latinka ih, usudjujem se slobodno reći,  uspešno na svoj način nastavlja. 

7.U pesmi ”Kao slikar”, Lepa Simić  priznaje ”da te sakrijem nemam gde”, i  zbog toga počnu da žubore zapisi meditativne i lirske orijentacije iskazane u formi slobodnog stiha, valom koji nas zapljuskuju sa iskon-mora. A onda Lepa pokrene stihom ”sunce je odlazilo” žice gitare, koje se usijaju, zablješte koronom zvučnog kolorita brojnih metafora, pa pesmu skrenu u lascivnu magmu i sviraju dragu melodiju – a ljubavna iščekivanja krenu izvirivati iz srca.Nema talasa koji se od obale ne vrati, pa ni emocije. U ovom slučaju Lepe Simić. Ne preza ona da pesmom kaže ”truliš” u istoimenoj pesmi.U pesmi ”Izuvanje u hodniku” često pojavljivanje interpukcijskog znaka tri tačke na kraju Lepinih stihova, pozivaju na rastapanje svake reči, na duboko promišljanje svakog tako obeleženog stiha.  

8.To nije škrtost tipa Kir Janje, nipošto. Naime, pesnik Marko LJ. Ružičić osluškuje reči koje mu se nude, kao u pesama ”Čekao sam te”, ”Tvoj zagrljaj” i ”Beogradska ljubičica”), reči koje izviruju iz srca i duše, vrši njihov odabir po snazi, po boji, promišlja da broj reči nije bitan, da od toga ne zavisi veličina pesme.  Personifikacijom prirodnim pojavama, stvarima i biljkama pridodaje ljudske osobine. Time postiže slikovnost i emocionalnost pesničkog izraza.Otuda, za Marka LJ. Ružičića mogu reći da je slikar rečima, svaka njegova reč je odabrana boja, većina njegovih pesama su  gotove slike (”Haljina laka”, ”Bila si moj san”), a ”Hristovo radjanje” je pesma o svetlu u čoveku. Zar pesme ”Srpski zavičaj” i ”Ostajte ovdje, djeco!” ne pevaju o tome da je došlo je vreme da se zamene, da  život od Marka uči. 

9.Presnu ribu jedu severni narodi, još dok se puši. Jer klima je, jer vreme je, jer potreba je – priroda daje. Mileta M. Simić drži da je izvorno i ničim ukaljano ono što je od autora najiskrenije dato. Vremenom se tako čitaocu od stvaraoca poklonjeno i najboljim pokaže.Pesnik Mileta M. Simić svesno ili nesvesno poziva pobratima DJuru Jakšića stihovima ”al’ butine njene/misli moje melju”. Kafane su pune buradi da se piće poštuje i voli. Polako s pićem! Sa buretom reči ne zna polako Mileta M. Simić. Tada se i trunje pokrene sa pesnikove duše i eto pesmama : ”Želja”, ”Sama” i ”Sunce mlado” i mnogih drugih.  

10.Pesme Milisava DJurića se izdvajaju svaka na svoj način. U pesmi ”Moja trebavska jesen”, koja je u svojoj osnovi deskriptivna, pesnik tuži za prirodom i njenom simbiozom. Zatim pesnik moli i za majku u pesmi ”Svetinja”, a ona nariče za njega i svetinje stare. Pesma je melanhonična, slikana jednostavnim i potresnim hiperbolama, ispevana u duhu najlepših narodnih lirskih pesama. U pesmi ”Gnjev” sveća prosijava na vetru svoju valovitu, nikad ugasivu svetlost postojanja. Ne zaboravljam ni jednog momenta da se pesma piše srcem, a tek onda razumom. Ritam narodne balade ”Omera i Merime” pratio me je pri čitanju pesme ”Bagrem i lipa”. Pesmu ”Ana” je napisao u akrostihu, koji kad se odgonetne, šalje poruku: zaviri u moje srce. Ovu poslednju pesmu u ovom ciklusu sam shvatio kao poziv za iščitavanje novih pesama Milisava DJurića.           

11.Nadlistavam  stranice pristiglih pesama Milovana Veselinovića, miluju me stihovi ispisani ispod naslova ”Na ogradi mosta”. I vidim pesnika Veselinovića, on na jednom, a veliki Ivo Andrić na drugom kraju mosta; zabacili pogled u dubinu Drine vode i naše istorije. Svako traži svoju, Veselinović – izgubljenu ljubu, a Andrić – Jelenu, ženu koje nema.U pesmi ”Televizor” pesnik izriče mudre  savete – uočićemo kasnije – da donosi i sud i šalje pouke. Iskusnom golubu nebo i orlovi su previsoko, čuo sam nekad, Veselinović i ovom prilikom pokazuje da se toga drži.”Dud” i ”Deda Gvozden” su pesme koje potvrdjuju da starost nije jaka, da je ona samo izdržljiva, jer nema izbora, jer je na to primorana.A ljubavna pesma ”Ona” ostaje nam da je  čitamo sebi nemo u osami - čak i najčistija ljubav, pokazalo se, poziranjem gubi. 

12.Iz koje škrinje, ili, ispod koga oblaznulog, krševitog krajputaša behu skrite reči pesnika Radovana Nedovića, koje on ne s mukom pronalazi – reči koje se otkidaju iz njega i sa njega (“Gdje je ono Sunce kad sam bio mali”). Te pletenice od reči, sklone inverziji, alegorično ukazuju da se Nedović - svakom narednom pesmom - pojavljuje sa novim licem, što ukazuje na različitost stanja duha i vremena pesnikovog (“Od sjutra jesen je”). Kadikad prebaci sebi neizrecivom, “tebe su odveli/nekud daleko/frizirani džipovi” i nastavi da cedi drenovinu meditacije, prosijavajući vreme kroz sitnjeni pesak.Nedović gradi svoju poetsku dugu sa spektrom svih mogućih boja, medju njima je i siva, “i vuk se osjeća/ jadno”, obraća se trajanju i neprolaznosti.Svaka njegova pesma se utrkuje koja će se poštovaocu više dopasti. Ostavljamo Homera predgradja Radovana Nedovića pred zidinama jezika.  

13.Često gledam žitno polje, ustalasano, nepregledno, oči se ispune klasjem, pa iz njega iskoči uplašena ševa, sigurnog leta, stopi se modrinom i sakri se u nebo i onda gledam plavo nebo, i plavu pticu i plavo žito. Žito me podseća na pesme, a ševa na stihove Radomira Vasića, a nebo na njihovo tematsko jedinstvo. Pesma ”Mili zavičaju moj” poje se u duhu narodne lirske pesme, gde Vasić istupa kočoperno, nestašno i nadasve odlučno, a u ”Mlinčiću od klasurke” jošte veselo i razigrano - priseća se detinjstva postepeno redjajući slike ili osećanja po jačini. Tako da ove, kao i druge Vasićeve pesme, ”Mojoj majci Stoji”, ”Šum rijeke Bosne” i ”Kad se oči zauvjek sklope” doživljavam i proživljavam kao čvrstu lirsku tvorevinu zasnovanu na našim najboljim tradicijama.

14.Jedna reč, jedan stih – odrednica za ritam pesama Save Gajić-Ivić, koje se odnose na odrasle. Reč po reč, stih po stih, stepenica po stepenica, sve niže i niže, nema zaustavljanja, nema prekida, sve tečno, ulivamo se u kraj pesme ”Put”. A na kraju čeka nas Savino srce. Svako srce ima dno, na njegovom dnu je tajna, a tajnu pesnikinja deli sa nama, množeći je u stihovima.  Osim pesama za odrasle, Sava je ovom prilikom podarila i nekolike pesme za decu. Time pokazuje svestranost u pesničkom interesovanju i izrazu. Svako od nas želi da ga zapuhne vetrić detinjstva, razbibrige, možda je to slučaj i sa Savom. Na Zmaj Jovinoj tkanici dodaje svoj vez u vidu pesama: ”Nemoj da vičeš mama”, ”Nova ljubav” i ”Koza i jare”. Stihovi u pesmi ”Raduj se”: ”Ni najlepši stihovi ne govore sve,/…/Znaćeš,/kad ih uloviš/u odajama/svoje duše” najavljuju Savino dalje uspešno istraživanje u poeziji.             

15.Retki su oni koji nam sa sigurnošću mogu reći da li su boja i reč bliznakinje. Takvi su od Boga odabrani. Medju njima je verujem – zaključujem posle čitanja njegovih pesama i - Svetozar Marković, pesnik i slikar.Pod modrim mostarskim kišama i danas Pero Zubac luta Mostarom tražeći Svetlanu, ”kad bih znao ko je sada ljubi, ne bi mu zubi, ne bi mu zubi”, dotle Svetozar Marković sabranim sobom poziva svoju dragu, ”sidjimo do reke”.Kada boja opčinjava oči Svetozara Markovića, razgaljuje mu dušu, dotle je njegova reč posluša ga i ćuti. Često, umesto kista u ruci pesnik Marković drži srce i čeka da prepozna otkucaje njemu znane iz davnine slike. 

16.Usamljenost je pesnikinji nametnuta,  usamljenost mora sebi da nadje druga. Lišavanjem se dobija, potvrdjuje brižna i melanhonična Sladjana Setenčić-Jeremić u pesmi ”Moravske tajne” stihovima ”neki je pamte po dobru,/neki po zlobi”.A pravo kaludjerovo mirovanje, natopljeno jarom iznad crne rize, upletene u svetlost opala, samo je jedna vrsta imperije mira. Opominju nas na to  Sladjane pesme: ”Usamljena crkva” i ”Srbijo”.Mislilac je pomenuo da smo nesrećni na svoj način, to osta. Ovom prilikom bih u njegovoj gnomi reč nesrećni apstrahovao i supstituisao rečju usamljeni. Time ne znači da su jedna drugoj postale ekvivalent, niti su tu da bi se poredile, čak bi bio spreman da kažem da medju njima nema nikakve bliskosti. U prilog ovome ide sve raspevano u vedroj pesmi ”Valentina”. 

17.Poeziju ne možemo odrediti bez reči radost. Ako ne bismo uključili tu reč, odnosno njenu manifestaciju – radovanje - ne bismo mogli sagledati, izmedju ostalih, ni poetiku pesnikinje Snežane Milanović. Ova pesnikinja gospodari rečima, tako da njene reči gospodare čitaocem. A to se najbolje oseća kada vam čitalac prizna da je, dok je pročitavao neku pesmu, zaboravio da diše, kao  što je slučaj sa pesama “U dvorištu mom” i”Slavski kolač”. Ima i  tuge, kako da nema (”Treptaj duše”). Ali i tada radost ne odlazi, sakrije se, začuči po obodima usana, čeka trenutak da se razigra. Radost je kao i svaki drugi beleg: il’ ga imaš, il’ ga nemaš. Nosi se od rodjenja. Takav je slučaj i sa pesnikinjom Snežanom Milanović.             

Gosti-pesnici iz Kanade, Amerike i Srbije 

1.DJuro Maljković je tipičan predstavnik slovenske duše, duše koja varira od ushićenja do pada. Taj pad je samo smirivanje duha, nikako potonuće, jer da nije tako kome bi onda ovi stihovi ostali: ”Snegovi beli u očima tvojim/U mojim crnina koju jelen pije/Posle pucnja puške, kad kopitom/svojom/Žudeći za suncem, smrzlu zemlju/ rije”.   Pero Zubac je vičan da prepozna ljubavnu ispovest, a onda je skriva sebi izmedju redova u pesmi ”Kad pevaju u samoći”. Odlazak voljene osobe tvrdi nam Branko V. Radičević u pesmi ”Svedevojka” dovodi do nemogućnosti izgovaranja reči rastanak, koja ne para samo jezik, već i dušu. NJihov pobratim po stihu, DJuro Maljković mekoćom svog zalaska u svaki sledeći stih, sneva ženu i putenost njenu poput Dučića, zaposeda je poput imenjaka Jakšića.  

2.Zlatno doba ne smeće sa uma ono: Koliko koraka, odredjuje bog. Kuda sa njima, prepušta nama. Pesnikinja Katarina Kostić se otputila u poeziju svojim prevashodno angažovanim stihovima, ”Zato se faktografija, bez izvinjenja,/Uselila u ove pesme”. U njenim zgusnutim stihovima brane pucaju (”Ako stanem”). Ne očekujte zbog toga da vas u stihovima dočekaju reči koje preko reči idu, navaljuju jedna na drugu, da se mećusobom komešaju. Naprotiv, u jednom brušenom, pesnikinji dobro znanom bojevom redu, nižu se reči. Poneke nazubljene, ”u otrovu/u bespuću/u slepilu”, a poneke načete grubošću svakodnevnice, ”u zablude razorene/na mostove porušene/na grobove preorane”. Lava je nutrina vulkana, prikrivena i nenadana. Reči su zapretane u duši. Jednom je jedan pesnik izrekao u trenu slabosti, ubi me prejaka reč. Ima i  takvih reči kod pesnikinje Katarine Kostić. Naprotiv, one progone i izgone balegare, podguzjaše i propalice, uljeze svake fele, nametljive nam i drske.Sreća je što pesme ne stare, samo papiri ponekad požute na kojima su pisane, ovo konstatujem s radošću posle dočitane poslednje pesme Katarine Kostić. 

3. ”Reč jeste život. Reč je svetinja. Kadra da izbavi. Bescen dar. U reč pritiču, dotiču, utiču sile. Plamen reči visine seže”, napisa drugom prilikom  Jasna Batizić. A ja ih iščitavam sa razlogom uz pesme LJubodraga S. Obradovića, jer sve gore rečeno uneo je u pesmu ”Kćeri moja”.            LJubav je izvor koji nikada ne presuši, tako na njemu svi ugasimo žedj. Pesnik LJubodrag S. Obradović pesmama ”Lipa” i ”Slavuj” slavi ljubav prema prirodi. Pesma ”Prolazimo” zabeležena je sveže i sa puno emotivne jalovine, otuda donose dvosmislene istine. Još jednom se pokazalo da sve zavisi od ugla posmatranja, da nema jedne istine, jednog sagledavanja. 

4.A kad zaronimo u prozračni svet emocija Miljojka Milojevića, dočeka nas razbokoreni stih, koji nosi posebno tematsko zanimanje. Tu pre svega mislim na pesmu ”Spomenik kugi”. NJoj se pridružuje i pesma ”Rastanak u Tvrdi na Dravi”. Ova pesma ukazuje da svako ima svoj put kojim se zaputi. Svaki put donese nekuda. Radoznalost i pesnička stremljenja dovela su Miljojka Milojevića predaleko i povisoko. Čuje se glas miran, setan i neporečiv. I svaka reč cilja u metu. I pogodi je. Ovo je samo jedno od mogućih iščitavanja Milojevićevih pesama, i to ona njena strana, koju nazivam stranom nemira. Time naslućujem postojanje drugih, meni neotkrivenih strana.  

5.Dok je bio u Londonu, Crnjanski je iza gora zavičaj slutio. Dučić je u inostranstvu žudio za Mostarom, te je u pismu Aleksi Šantiću, godine 1922. to i napisao. Nama o želji Mirjane Pavlović za Beogradom kazuje njena pesma ”Beogradu” - vuče je nazad zvukom. I ne samo zvukom nego cvetovima, kojim Mirjana ukrašava svoje stihove, a oni mirišu utuljenim emocijama, skritim od paklene pomorandže. Ništa neobično: cvet je predznak začeća i znak radjanja. Kada se ima u vidu sledeće saznanje: medjuljudski odnosi su nalik na cvetnu livadu; lepo cveće ne gledaj, mirisno ne miriši. Neugledno ne gazi, već ga pusti da izraste u najlepše i najmirisnije – te ga sa drugima miriši. Meni je čitanje pesama Mirjane Pavlović bila muzika, jer muzika je sestra poezije – na barok mi mirisalo. 

6.Pesnikinja se ukotvila na ovoj zemljanoj boji, u jednoj tački detreminisanoj paralelom i meridijanom. Ta njena zagledanost dozvoljava mi da izustim ”moja soba je univerzum, a svet je moja soba”, reči pesnika Dragana Jovanovića Danilova. Kada pročitate pesmu ”Duvači lišća u Felmington parku”, nećete se više pitati zašto je ova pesma posvećena baš priznatom i poznatom, savremenom pesniku Danilovu. Pesnikinja ide jednim tokom, dodje u jednu uzvišenu poetsku ravan (reči dovodi u vezu sa neočekivanim, pa tako gradi neobične spojeve reči koje proizvode nove značenjske nijanse), gde pravi ritmički i glasovni prelom i onda skrene naglo, nepredvidljivo kao nijedna neumorna pletisanka (”Razglednica iz Toronta”). Snežana Ivković ne zastaje na pojedinačnom opserviranju jedinki njihovom pitoresknom, nekad grotesknom crtanju, već sad u pesmama brine sa ljudskim nukelusom kojim je i sama determinisana (”Otadžbina”).  

7.Biografija pesnika Srdjana Bajića data u prilog ovim pesmama je posna i kratkorečiva. Ali pesme je  odmenjuju, govore umesto nje. Od prve iščitane pesme pa sve do poslednje, ne mogu se oteti misli koja me prati: misao ta je, o novoj izgubljenoj generaci, poput one hemigvejske.  U pesmi ”Emigrant” Srdjan Bajić peva ”nisam ja nikakav pesnik/bio sam vozač, raznosač pica”. Ne obaziremo se na to, nedopuštaju nam pre svega njegove pesme: ”Novi kontinent”, ”Dodir digita”, ”Zbunjenost”, u koje pesnik unosi novi folklor reči. Kod njega nema pretvaranja, kod njega nema uzmicanja, niti povladjivanja. Dotle, pesnička vaga postoji, ona je vrednost koja pronosi Srdjanove stihove. 8.Stojanka Radenović-Petković je poslala na žalost samo tri pesme. Medjutim svaka je za sebe poetska gradjevina (koja stoji na čvrstim temeljima našega jezika i pesništva – dovoljno da može za sebe da kaže: ”ja sam papir na kome kuca srce”.  LJubav se ne može iskazati, ali može put do nje, tome nas uči ova pesnikinja. LJubav ili bolje reći njena sena se magično ogleda na licu svakog od nas, i tada ”ti me pitaš ćutanjem/Ja ti odgovaram ćutanjem/tako mi razgovaramo/U ljubavi”.Oči su dar prirode, a pogled je dar srca. Još ako se neko smeje zubima, onda je to naiskrenije i to je samo njegov dar. Zahvaljujući ovakvom osmehu pesnikinje Stojanke Radenović-Petković sa poslate njene fotografije, iako me je pri čitanju pohodio ”U snu o Kosovu” gavran sa kule Kulin-bana, isti onaj Edgara Alana Poa – gavran slutnje - nije uspeo izgovoriti crno ”nikad više, nikad više”.   

Proza članova Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj 

1.Mr Živko V. Marković je vičan svom poslu i svoje znanje i umeće proneo je i dan danas pronosi svetom na ponos svog naroda. Onaj koji je napisao kapitalno delo “Karadjordjeva Srbija (1804-1813)” zaslužuje da bude na čelu Udruženja srpskih pisaca Švajcarske, kao predsednik. Ove godine u godišnjaku ”Zaveštanje 2007.” mr Marković promoviše prikaze, uglavnom, prvih knjiga osam autora: Miodraga Lukića, Marka Ružičića, Miloša Miličića, Žarka Nikolića, Save Gajić-Ivić, Milke Panić-Velker, Milisava DJurića i Latinke DJordjević. Time još jednom ukazuje javnosti na njih i njihovo delo. ”Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost istine u dogadjaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti.” Naši pomenuti pisci to čine uspešno u svojim dosad objavljenim delima.  

2.Dragoslav Jonašković je mislilac posebnog kova, veliki esteta i branilac iskonskih vrednosti. To pokazuje i dokazuje svojim esejima:  ”Istina i ratovi”, ”Istina i lepota” i ”Istina i ljubav”. Mislilac Jonašković podučava da zlo u čoveku i životu ne sme da zaplaši stvaraoca  jer umetnik je tu da otkriva te anatagonstičke sile, ali, istovremeno, i da svojim delom ukazuje da je moguće pobediti zlo i stvoriti bitisanje zasnovano na pravdi i lepoti, pri tom postavljajući umetnosti atribut univerzalnosti. Dragoslav Jonašković služi Bogu i narodu svom kao vitez umetnosti, časti i obraza.  

3.”Ovo ti pričam o ovu stranu vrata, to znamo ja i ti i crna zemlja”, pomenu Matija Bećković. Mora da je Žarko Nikolić pročitao ili bar naslutio ove reči, kad se posvetio prošlosti i vajanju likova, koji su nam bliski i isto tako daleki. U  proznom dragulju ”Naše staze u vremenu”, pisac krene od sebe, a onda se nadje na istorijskoj sceni zbivalja, onih proteklih (kao da su i sadašnji i budući), koji predstavljaju vrhunac ljudskog činjenja i nečinjenja, tame i vedrine. Tu se Žarko Nikolić, zahvaljujući svom umeću – književnom zanatu i intuiciji – snalazi kao riba u vodi. Svoje junake izvodi na scenu; toliko su oni već imali predstava da će pokušati rutinski to da obave. Nikolić im neće, zahvaljujući svojoj moralnom spoznanju, dopustiti. Ispisuje književnik Nikolić stvarnosnu prozu kroz koju živi još jedan bogat život. Za razliku od drugih ljudi, ovaj život mu je poklonila, niko drugi  do muza umetnosti. NJoj neka zahvali. 

4.Jednom je uvaženi naš vladika Velimorović prozborio: ”LJubav je radost i ljubav radošću pomazuje srce čovekovo. LJubav je sila i ljubav silom pomazuje srce čovekovo. A od radosti, sile i mira radja se hrabrost, a ljubav hrabrošću pomazuje srce čovekovo.”Mora da su ove reči njemu, Milanu Starčeviću i njemu sličnima, koji će doći zasigurno upućene. Ja u to ne sumnjam. Zato svoju misao puštam krilima njenim, neka se razleti: kada bi Starčević nastavio u proznom delanju, imali bi još kojega ”Doroteja”, još koju knjigu kao što su ”Despot i žrtva” i ”Roman o Obiliću”. Pri tom svakako treba pomenuti njihovog tvorca - Dobrivoja Nenadića, koji ove svoje istorijske romane stvori u svom malinjaku i ostavi da nas sena naših junaka uvek prati. 

5.Od prvih pročitanih redova zaneo me je sjaj jezika i bistrina Milkinog pripovedanja, zvuk onoga jezika brižno čuvanog u riznici narodnog jezika. NJene misli lete s papira k nama kao slikovnice nošene mirisom dobra, brige i druželjubivosti (”Granični kamen”).Milka Pantić-Velker se iskazala i potvrdila još jednom kao stvaralac za decu i omladinu. Detinjstvo je pečat života našega. Milka ga s vremena na vreme utisne sebi svojstvenim književnim postupkom – jasnom i konciznom rečenicom (”Gleditsia triacantos”, ”Lipa”). U ovim pričama je zastupljeno dinamično pripovedanje,  gde reči pozivaju na zanimljivo druženje i priču za sećanje.  

6.Miodrag Lukić je sam sebe svojim dosadašnjim delom svrstao u red svestranih stvaralaca. Nije redak slučaj da su u našoj kulturi dobri režiseri, reditelji ili scenaristi i izvrsni pisci (Živojin Pavlović, Jovan Aćin, Mika Antić, Gordan Mihić i drugi). NJima se pridružuje i Miodrag Lukić. Ovom prilikom on je poslao tri priče i jednu pesmu. Pesmu ”Ne dam zaboravu” doživljavam kao zatočen oblutak u apsidi jedne od brojnih kosovskih crkava u izgradnji, ispevane u pesničkoj gromadi, bez obzira na strofno odvajanje.NJoj predhode tri priče: ”Meso”, ”Pogled preko ramena” i ”Ajduk”. U sve tri priče zajednički imenitelj im je da junaci pronalaze pisca i pohode ga sa svojim zgodama i zbiljama i na odobravanje čitalaca ne daju mu mira.  

7. Za ovo Zaveštanje Miodrag Tasić se opredelio za priču ”Poslednja borba”. Ako izbegnemo prvu ravan posmatranja, a to je odnos dobra i zla u ljudima i u priči se podignemo još malo u analizi, ukazaće nam se junaci poput DŽems Dina, buntovnici bez  razloga. Svako vreme je imalo takvih. Svaki od njih je nadvisio vreme i ostao vanvremenski. Sigurno da bih bio bezobziran prema vama koji ovo čitate, kada vam ne bih preneo, da me je ovo Tasićevo prozno interesovanje podsetilo na Dragoslava Mihailovića i njegove junake sa, mislim, Čubure – u romanu ”Kad su cvetale tikve”. Miodrag Tasić se predstavio i kao vrstan autor aforizama Ako je aforizam svemir u kapi vode, kako zapisa Martin Kesel, onda je Miodrag Vasić svoju zvezdu našao.              

Umesto kraja 

Niko od zastupljenih u Zaveštanjima 2007.  ne osta nepomenut, o svakome pomalo, o svima ponajviše, jer to su zaslužili. Udruženje srpskih pisaca u Švajcarskoj se i ove godine pokazalo kao vrsni organizator, nosilac kulturne aktivnosti u Dijaspori, čiji su članovi smogli snage i umetničnog umeća i podarili još jedno Zaveštanje, na ponos i radost i na čitanje rodu svom i svima onima koji dolaze. Ako bi svako upalio po jednu sveću, čuo sam nekad negde, tada bismo i najcrnju noć mogli da pretvorimo u najsjajniji dan. “Zaveštanja 2007.” su jedan od takvih dana. I umesto kraja, jer kraja nema, skromnost mi nalaže da moja ne bude poslednja. Umesto mene neka potonje govori otac Simeon (Stefan Nemanja)  rečima kojima je zavetovao Svetog Savu(Rastko):   

”Kažem ti, milo moje, govorenje je razgovor sa trenom. Pisanje je razgovor sa vijekovima, i mi moramo započeti naš veliki razgovor sa našim potomcima u vijeke vjekova, VO VJEKI VJEKOV, sine moj.Slovo je čudno sjeme. Pismena su najbolje zrnje sjemeno svakoga naroda. Klija sa papira poslije hiljadu godina i rascvjetava se u glas i riječ, u sliku i priču, u misao i čuvstvo, i u davne srca otkucaje.”                             

recenzent Nikica Banić,   Ova adresa je zaštićena od robota. Potreban vam je Java-skripta da bi ste je videli.