Службу служи славни кнез Лазаре

У Крушевцу, шанцу шареноме,

Службу служи светог Амосија.

Сву господу зове на светога

Са књигама и са здравицама.

Скупи му се сва српска господа,

Па је редом у соври посади

По господству и по старешјинству;

Уврх совре славни кнез Лазаре.

Ту сједоше пити вино ладно.

Таман бише вина највишега,

И о сваком добру бесјеђаху,

Ал'пошета госпођа Милица,

Ђлако шета по царскокм дивану, -

На њојзи је до девет ћемера,

Испод грла до девет ђердана,

А на глави девет перишана,

Поврх тога круна позлаћена,

А у њојзи три камена драга:

Сјаје ноћом како дањом сунце;

Па бесједи славноме Лазару:

,,Господине, славни кнез-Лазаре,

Зазор мену у те погледати,

А камоли с тобом говорити,

Бит не може, говорити хоћу:

Што бијаху Немањићи стари,

Цароваше, па и преминуше,

Не трпаше на гомиле благо,

Но градише с њиме задужбине,

Саградише млоге намастире:

Саградише Високе Дечане,

Баш Дечане више Ђаковице;

Паћаршију више Пећи равне,

У Дреници бијела Девича,

И Петрову цркву под Пазаром;

Мало више Ђурђеве Ступове,

Сопоћане наврх Рашке ладне,

И Тројицу у Херцеговини,

Цркву Јању у Староме Влаху;

И Павлицу испод Јадовника,

Студеницу испод Брвеника;

Цркву Жичу више Карановца,

У Призрену цркву Свету Петку,

Грачаницу у Косову равном.

Све то јесу њине задужбине!

Ти остаде у столу њиноме

И потрпа на гомиле благо,

А не гради нигђе задужбине;

Ето нама неће пристат благо

Ни за здравље ни за нашу душу,

А ни нама ни кому нашему.''

Тад говори славни кнез Лазаре:

,,Чујете ли, сва српска господо,

Шта говори госпођа Милица,

јер не градим нигђе задужбине?

Хоћу градит цркву Раваницу

У Ресави крај воде Равана;

Имам блага колико ми драго,

Ударићу темељ од олова,

Па ћу цркви саградити платна,

Саградићу од сребра бијела,

Покрићу је жеженијем златом,

Поднизати дробнијем бисером,

Попуњати драгијем камењем''.

Сва господа на ноге устала,

И часно се кнезу поклонила:

,,Гради, кнеже, биће ти за душу,

И за здравље Високом Стефану''.

Но ту сједи Обилић Милошу,

Сједи Милош доље удно совре,

Милош сједи, ништа не бесједи.

Ал'то виђе славни кнез Лазаре

Ђе му Милош ништа не бесједи;

Наздрави му златну купу вина:

,,Здрав да си ми, војвода Милошу!

Па ми и ти штогођ проговори,

Јера хоћу задужбину градит''.

Скочи Милош од земље на ноге,

Скиде с главе самур и челенке,

Па је часно кнеза подворио;

Дадоше му златну купу вина,

Не пије је, поче бесједити:

''Бала, кнеже, на бесједи твојој!

Што ти хоћеш задужбину градит:

Време није, нити може бити;

Узми, кнеже, књиге староставне,

Те ти гледај што нам књиге каже:

Настало је пошљедње вријеме,

Хоће Турци царство преузети,

Хоће Турци брзо царовати;

Обориће наше задужбине,

Обориће наше намастире,

Обориће цркву Раваницу, -

Ископаће темељ од олова,

Слијеваће у топе ђулове,

Те ће наше разбијат градове;

И цркви ће растурити платна,

Слијеваће на ате ратове;

Хоће цркви покров растурити,

Кадунама ковати ђердане;

Са цркве ће бисер разнизати,

Кадунама понизат ђердане;

Повадиће то драго камење,

Ударат га сабљам'у балчаке

И кадама у златно прстење.

Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре!

Да копамо мермера камена,

Да градимо цркву од камена,

И Турци ће царство преузети

И наше ће задужбине служит

Од вијека до суда  божјега:

Од камена ником ни камена''.

Кад то зчу славни кнез Лазаре,

Тад Милошу био говорио:

,,Вала тебе, војвода Милошу!

Вала тебе на твојој бесједи,

Истина је како што говориш''.