Napomena : Ova prva priča o mladom krekeru Mirku inspirisana je serijalom 'Iznogud' koji je objavljivan u časopisu "The Game®", a potekao je iz pera gospodina Ilira Gašija. Ona je prvobitno i predstavljena čitaocima na forumu tog, sada nepostojećeg, mesečnog igračkog magazina. Međutim, sama priča nema nikakve veze sa rubrikom Iznogud koja odavno ne postoji, niti sa njenim autorom ili časopisom Game® !

Svi likovi i događaji koji se opisuju u delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim ljudima i dešavanjima je sasvim slučajna. Svi pomenuti registrovani zaštitni znaci su u vlasništvu njihovih poštovanih vlasnika! 

Mladi Mirko vratio se kući kasno, kao da je želeo da noćna tama sakrije njegov zavežljaj koji je stezao pod rukom. Ušunjao se kroz ulazna vrata, izbegavajući poglede roditelja. Na poziv za večeru samo je kratko odbrusio kako je jeo u gradu. Naravno, to je bila laž. Nije ništa jeo. Ceo dan je proveo u neprekidnoj jurnjavi, trčanju od jednog do drugog kompjuterskog kluba. Svugde su ga redom, gledali zbunjeno. Niko nije znao šta on to traži. Nudili su mu sve drugo, nudili mu da ne plati 20% poreza, samo nešto da kupi...ali ne. On je tražio ono što mu je trebalo, i nije želeo ništa drugo. Već je bio posustao, znoj mu je lepio odeću za kožu, razmišljao je o predaji, kad je na poslednjem mestu njegova nada bila ostvarena. Tu, u maloj sporednoj uličici, iza sivih, zardjalih vrata, u malom ilegalnom klubu, našao je ono što ni najveći licencirani dileri nisu mogli da mu ponude. Prodavci, koji su odavno hteli da bace tu stvar koja im je samo skupljala prašinu, bili su prijatno iznenadjeni što ima budala koje bi to kupile. Za mali keš, mladi Mirko je dobio ono što će mu ispuniti snove.
Zalupivši vrata svoje sobe, pritrčao je računaru. Gubeći dah od uzbudjenja, nekako je odvrnuo šrafove sa zadnje strane kućista, oslobadjajuci mirise spaljene prašine koji ga opiše svojom osebujnošću. Ruke su mu drhtale, dok je čačkao po žicama pokušavajući da poveže mali uredjaj na PCI slot. Ulaz je pokvaren....gde je ostavio lemilicu? Ne može biti teško, ako su oni napravili, on može da popravi...
Radio je gotovo celu noć. Roditelji, već navikli da im zabludeli sin ostane budan po celu noć viseći na internetu, nisu ga ometali. Samo je povremeno čuo hrkanje starog ćaleta iz druge sobe. Ujutru, iscrpljen ali prezadovoljan, posmatrao je svoje dostignuce. Mali uredjaj koji je pokupio gotovo sa smetlišta, crvenom bojom obojen i sa urezanom rečju "poslednji", bio je povezan na njegov ultramoderni hardver, dovoljno moćan da ga pošalje u prostranstva matrixa. Ako je mogao Iznogud, taj ludak, može i on. Biće slobodan. Slobodniji nego ikad...
Prišao je računaru i lagano pritisnuo "power" taster. Mašina je zabrujala i ekran je počeo da svetluca. Dos...pa Windows....evo ikonica, start ..sve radi...ali...ništa... Ništa se ne dogadja. Mladi Mirko oseća hladan znoj kako mu curi niz čelo, kaplje preko očiju... Jedan silovit udarac u monitor popravice neprospavanu noć, premorene dane...Vec je zamahnuo, šaka se spušta...zatvara oči očekujuci udar ali njega nema. Polako, u čudu, otvara oči i gleda... Ruka mu je do pola u monitoru. Polako se pretapa u binarne vrednosti nula i jedinica...Vuče ga, neka neopisiva sila, i on ceo uranja...od ruke, preko celog tela, ostavljajući glavu za kraj. Kako se bliži konačni ulazak, oseća peckanje na vratu...Brada mu je već unutra. Hladno je. Sad oseća jezu...Ali gotovo je. Ulazi. Oseća jak bol u glavi i čini mu se da gubi svest...Ili se ona samo širi...hiljade gigabajta....cnet.com....download.co.yu....
Mirko! -začu glasan uzvik, koji ga trže iz sna. Shvatio je da leži na podu, a ruka na koju se naslonio skroz mu je utrnula i pocrvenela. Majka je stajala nad njim, pokušavajuci da savlada bes. - Opet si zaspao čitajuci taj Gamer umesto da učis....

Copyright © 2002 Nikola (Walker) Bulj

Doživljaji mladog kreker-Mirka : " S druge strane Rail-a "

Baka Andjelka zbunjeno je gledala novi komad nameštaja, koji se šepurio na njenom tek uštirkanom stoljnjaku prostrtom po starom hrastovom stolu. Kao obasjan nekom magičnom aurom, bledo je svetlucao sivo obojen lim. Hladna površina monitora, kao da je zurila u nju. Nekako se prosto osećala nelagodno, stojeći sama pred tom stvari koja je mirisala na tek otpakovanu plastiku, i jos gore, na novo. Stari ljudi se plaše novog, a iako baka Andjelka nije napunila ni sedamdeset leta, ona se ipak osećala veoma starom. Gotovo da nije ni izlazila iz kuće. Tek da nabavi hranu, a i tada bi kupila za celu sedmicu, da što manje izlazi u spoljašnji svet, van njene male prostorije. Jedino tu se osećala sigurno. Naložila bi vatru, čitala knjige, čak je i televizor, tu modernu kutiju, kako ga je zvala, retko gledala. Izbegavala je svaki kontakt sa sadašnošću, a onda, kao grom iz vedra neba, u njen bunker provalio je neprijatelj i potpuno je razoružao. Predivan, nov novcijat kompjuter, stajao je na stolu pred njom. Doneše ga unuci danas, rekli su da je vreme da udje u proces modernizacije. Svi imaju kompjutere, neki i spavaju sa njima, zašto da ona bude izuzetak? To što im je rekla da nju takve stvari ne zanimaju, da je ona stara, da nema potrebe ni želje za novotarijama nije pomoglo. "Probaj baba, pa ćeš videti. Uskoro se nećeš moći skinuti, kao ni ja" - Reče Mirko. Nije baš razumela šta je mislio da kaže, ali nije ni bilo važno. Pre nego što je uspela da odgovori, povezali su računar, rekli kako da ga upali i otišli svojim poslom. A ona je sada stajala i gledala ga. A on je gledao nju. Pitanje vremena je bilo ko će popustiti. Baka Andjelka je uzdahnula, zavrtela glavom i otišla u kuhinju da napravi kafu.
Svanulo je divno jutro. Malene ptičice su skakutale po grani ispod prozora i pevale svoju prolećnu pesmu. Baka je otvorila oči i razmislila o suštini života. Glava joj se lagano okrenula ka sredini prostorije i shvatila je da "čudo" još uvek stoji tamo. Znači, nije bila noćna mora, prokletinja je stvarna. Ma pokazaće ona tome ko je glavni u ovoj kući. Ustala je polako, obukla se, pripremila kafu i doručkovala. Kad je sve spremila, privukla je stolicu i sela za kompjuter. Pogledala je monitor a oči su joj gorele nekom skrivenom vatrom. Gde beše ono dugme...klik.... Polako se mašina upalila, pokazujuci joj predivnu zelenu livadu sa malom rekom i vodenicom...baš onakvom kao ona na kojoj je odrasla, pokraj njenog sela...tako davno. Zakopane uspomene pohrliše i u njenom oku zaiskri suza. A onda je spustila ruke na tastaturu...
Mladi Mirko je večerao sa mladjim bratom. Sedeci za stolom, jadali su se jedan drugom kako je prošlo već osam meseci od kako su baki poklonili kompjuter, a ona ga je možda dva puta upalila. Možda je bila u pravu, možda su pogrešili kad su mislili da znaju šta je dobro za nju iako je ona tvrdila da joj je i TV previše. "Čudni su ti stari", reče Mirko ustajući, "meni nikad dosta kompa. Eto, baš imam zakazan team-deathmach, počinje za pet minuta. 'Ajde, vidimo se kasnije..." Otišao je u svoju sobu, uključio računar i povezao se na internet. Nije prošlo ni minut, a CD sa igrom Quake 3 se već vrteo u drajvu čekajuci da bude pokrenut i povezan sa serverom. Ta partija je trebala da bude laka. Njihov novi čovek, "BR 1", rasturao je quake k'o niko. Protivnički klan bio je relativno slab, ali vežba će im ipak dobro doći. Medjutim, nije sve išlo kako treba. Prva runda je počela, ali broja jedan nigde. Sa jednim čovekom manje, plavi su se ipak herojski borili. Nisu puno ni gubili, kad se protivnicima pridružio neki novi Orb, koji ih je sve rasturio. Jednostavno, plavi nisu imali vremena da skontaju šta se dešava, a svi redom su bili fragovani. Mirko se u tom trenutku našao razdvojen od svojih saigrača, na malom ispustu iznad velike dvorane. Dole, hodnike su pretrazivali troica crvenih podlaca, uništavajuci jednog po jednog od njegovih. Bez municije, samo sa onim glupavim sekačem, skočio je medju njih i presekao dvojicu. Treći ga je nanišanio rocket launcherom i on je shvatio da je tu kraj. Znao je da su dosli do limita i da taj jedan frag znači poraz, znao je.... Orb je bio oduvan. Mirko nije mogao da se snadje. Pogledao je i video poznatu modifikaciju DOOM skina kako trči ka njemu. Tada mu se učinilo, ali nikad nije bio siguran da je to istina, a baka je uvek poricala, da je čuo reci : "Izvini što kasnim unuče, zagoreo mi rucak..."

Copyright ©2002 Nikola (Walker) Bulj