Ah,
moj snu na javi,
moja javo u snu,
ah, odlazi, zauvek,
ne remeti mi mir moj...
Ne proždiri uzdrhtala daha,
plavom rupom bezdanoga besa,
ne talasaj ogledalo duše,
nestani, idi, nemoj...
Ostani blizu.
Diši,
svoj dah slatki
stopi uz moje telo
brašnom izvajano,
pi krv što je na rukama nudim
dok zora jednog grada
skapava na obali reke...

Ah,
moj snu na javi,
moja javo na snu,
zašto me proganjaš kad
već zaboravih te;
Zašto koren puštaš
u trenu tom jednom samo
kad iščupana bit ćeš
iz humusa krvavoga.
Zašto zvoniš, zvono milo,
bogougodnime glasom višim
odozdo od nekud dole,
iz doline nesaznajne,
tako bliske,
a opet daleke...

Ah,
moj snu na javi,
moja javo u snu,
koji te vetar donese,
i rasprši tvoje klice,
niz planine što sećanja kriju;
Što zapljusnu stene oštre,
koje digoh naspram mora,
nepreglednih duše tvoje?
Zašto jednu želju, želeh samo,
i ispuni mi se danas ona,
zašto ne poželeh drugo,
nego sada ni sam ne znam,
jesam li te sanjao samo...

 (C)2006 Nikola Bulj