Davno. To je ključna reč. Davno. Mora je zapamtiti. 

  Probijao se sve dublje u šumu. Pažnju je mamila nepregledna svita visokog drveća, okružujući ga u teškom transu. Nije mario. Ubrzao je korak. Povetarac mu odgovori. Uvek povetarac. Zanjihaše se krošnje pokrivene jednoličnim plaštom svetlosti. Kap se otpusti sa grane i polete ka zemlji. Prizor je bio predivan. Lebdela je negde sa strane, ali dovoljno blizu da joj može osmotriti savršenost. Kroz prozirnu prizmu uhvatio se jednoličan krajolik sa jednim jedinim presekom zraka. To ga je zamalo koštalo glave. Samo na tren je odvojio kratak atom pažnje i jedna usamljena grana pruži svoje krake ka njemu. Izbegao je skočivši ulevo i već u sledećem dahu bacio se unapred hrleći ka zemlji. Talaz vazduha prohuja za njim oglašavajući još jedan promašaj. Svaki put je izbegao, i svaki put zamah je pogađao sve bliže. Kada se telo približilo zemlji napravi iznenadni okret i otkotljavši se unapred ne prekinu kretnju već još brže potrča. Još jedan krik. Još jedna pobeda. Ali koliko dugo će izdržati.Niz rame mu došepa zvuk svilenih krila. Nije ni trepnuo. Znao je za leptire. Za njihovu smrtonosnu muziku. Kroz um izatka put kroz drveće i uz kvrckanje lišća reflektova ga pred sebe. Uskoro će morati da stane. Uskoro će morati da postavi pitanje okrenut ka Tami. Nije mogao a da se ne zapita kad je poslednji put stao. Davno. To je ključna reč. Davno. Mora je zapamtiti.   

Tap……tap…….tap……tap……

 Pustinja je umorno osluškivala bat jastučastih stopala. Iza i ispred nema ničega. Sam golet i prašina davno upokojenih leševa.Progutanih. Samlevenih. Ipak ostajao je taj iritirajući bat. Neko je i dalje hodio.Neko je prkosio. Ali da li neko živ? Pustinja se igra