| Kralj |
| Autor Đorđe Petrović | ||||||
| Friday, 07 December 2007 | ||||||
Strana 4 of 4 Kolona dvanaest izjedenih duša priđe mu kao jedna. Osetio je smrad njihovih polu istrulelih tela kako ga okružuju. Pružiše ruke ka njemu i istovremeno ga dodirnuše.Pustinja posla kišu.Vid mu se vrati i on ugleda veličanstven prizor koji je odavno zaboravio. Ugleda bezbroj koplja kapljica kako hrle ka njegovom licu. Zamalo ispusti kovitlac, i to ga vrati na kolosek. Izdigao se van tela i usmerio vihor ka zemlji. Poleteo je za njim. Razorni taslas pogodi pustinju i on jauknu od sreće.Iz tame je iskopao svu nekadašnju mržnju prema svetu. Sva daleka, izmučena lica, svu bol koju je ikad osetio i u snazi svog bića krenu rušiti je lažnu sliku oko sebe. Rušio je pustinju dahom vetra i praha koji je Ona sama poslala na njega. Iz pukotina zemlje počeše nicati stabla. Viskoka, velelepna, gorda. Nosila su gotov plod okićana hiljadama i hiljadama sjajnozelenih listova. Ludilo mu se primače i on ga odgurnu ka Suncu.Od sreće je mislio da će se raspući.Rasla su i rasla, stvarajući istovremeno sve gušće senke oko njega.Osećao je kako mu ponestaje snage. Kako mu klize niz uzdrhtale prste poslednje zrake stvaranja.Stoga udahnu sam vihor i posla poslednji talas. Pored njega izroni ogromno stablo Herbenikusa[1] hraneći se njegovom voljom. U trenu oka izrasla je šuma. On se umorno sruči u udubljenje u stablu, puštajući travu sama da se raspline. Počinjala je krugom oko njega šireći proporcijalno svoj talas.Sada je napokon znao svoje ime.- Ja sam Kralj izgubljenih stvari, reče i prepusti se tami koja mu prekri svest. Stvorovi su nestali. Utonili su u drveće poprimajući njihov drevni oblik.Svoj smisao su ispunili. Počeli su se prebacivati od stabla do stabla hrleći ka onom koji se kreće ka centru šume.Hrleći kao onom ko žuri da postavi pitanje okrenut ka Tami.Pitanje ko je će probuditi Kralja sa još većom snagom.Ka onom koji od početka vremena nije stao. Sada su morali pokušati da ga zaustave. - Davno. To je ključna reč. Davno. Moram je zapamtiti, mrmljao je padajući u san. Listovi ispuniše vazduh svojim glasom.
Đorđe Petrović |
||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
