|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Friday, 07 December 2007 |
|
Strana 2 of 4 Umorno su se klatile dodirivajući zemlju. Niz njihove usne, ako su se ikako mogle nazreti, nije oticao nikakav dah. Telo im nije kvasio nikakav znoj. Ruke se nisu pomerale.Samo su neumorne stope odavale živost. Ali još se nešto krilo u senci njihovih koraka.Jedan tiši, umnorniji ali ipak življi otisak predvodio je kolonu od dvanaest koščatih stvorova.Niz njegove žile klijala je krv za kojom je vapila pustinja.Ispred njih išao je hodočasnik.Pustinja se osokoli. Rastera pamučne oblake i nabaca vetru još koji sloj praha na leđa. Posla ga na trag. Pustinja je kao žena..Uživa u Igri senki. Davno. Prošlo je tek stoleće od kako je prvi put ugledao njihova lica pored svog kreveta.Još dok je mehanički, izjanjđalim naporom koračao kroz ludilo koje mu se prvo obratilo, sećao se svojih sumnji vezanih za te nakazne spodobe. Sećao se crva oduška kako mu umiruje svest. Kao je samo moga da mu poveruje? U hodu skupi tečnost i ispljunu je u stranu. Da se sad nešto pita, vratio bi se u to vreme jednolične egzistencije i pobio sve oko sebe.Jednostavno bi ustao i išetao na ulicu sa puškom.Ili bi se zaljubio. Ili ....Ma učinio bi nešto samo da odvuče crva od sebe.Samo da poremeti taj kiseli ukus bitisanja koji je sebi izabrao.Za koji je sebe ubedio da je jedini. U letu pljuvačka se rasplinu i on ugleda njene dve strane. Jedna je voda.Druga je krv.Lagano je skrenuo ulevo znajući da ga kolona prati u stopu.Imao je utisak da se prašina pod njegovim izranjavljenim prstima ni neslegne pre nego je dvanaest na oko istovetnih stvorova ne obuhvate svojim vihorom nogu.Barem je naučio da sledi znake.Krv je uvek jača od vode.Zato je i skrenuo ulevo.Samo da već jedno poteče.
|
