| |
|
|
Autor Dušan Arsenović
|
|
Saturday, 08 December 2007 |
|
Severni vetar je jurio preko smrznutih polja i snežnih brda obraslih jelkama. Sa sobom je nosio miris mraza, koji je preovlađivao u vojničkom naselju.Visoki zid od uglačanih ledenih blokova štitio je zemunice unutar logora od vremenskih nepogoda. Pa ipak, sneg i hladnoća nisu mogli da budu zaustavljeni.Zemunica je bilo devet, osam manjih i jedna visoka, sa prozorima. Ona se nalazila u centru naselja, okružena ostalima kao telohraniteljima. Bila je i najbolje sređena iznutra, jer je u njoj živeo zapovednik Srebrnih orlova, najpoznatije čete Hladnih Vilenjaka.Na bedemu od leda, mladi stražar je stajao posmatrajući daljinu. Do njega je sedeo čarobnjak po imenu Beloram, jedini plemić u naselju.Beloram je proučavao u predmet u svojim rukama. Bio je to kristal veličine šiljka za koplje, blistav kao zvezda. Čarobnjak ga je okretao između prstiju, osećajući moć zarobljenu u njemu.Pronađen je pre nekoliko dana u obližnjoj pećini. Pa, bila je to više jama koja je zaranjala u Zemljinu utobu više nego ijedna druga. U njoj su se krile mnoge tajne, ali neka viša sila nije dozvoljavala njihovo razotkrivanje.’’Kako je Terod?’’, pitao je mladi stražar šapatom.’’Bolje.’’, odsutno reče čarobnjak.Idalje nije mogao da izbaci iz glave sećanje na taj nemili događaj. Zašto je sve moralo da se dogodi, pitao se.Pre nego što je kristal otkriven, Beloram je poveo ekspediciju u pećinu. Sve je isplanirao, poneo konopce kojima će se spuštati, pijuke i ostalu opremu. Spuštanje je prošlo bez problema, ali niko nije mogao da predvidi događaje koji su usledili.Zemljotres je pogodio pećinu u trenu kada su vojnici otkrili gomilu kristala. Jama se zaljuljala i konopac je pukao. Od sedam vojnika, petoricu je uspeo da magijom izvuče žive sa dna jame.’’A ostali?’’, ponovo se zanimao stražar.’’Takođe.’’Jedan je umro istog dana od neizlečivih pogleda koje je izazvao pad. Ostali su bili u teškom stanju. Beloram je bio odgovaran za njih i već tri dana im je neprekidno ulivao snagu putem magije.To ga je iscrpilo, ali nije mogao da stane. Vojnici još nisu bili sasvim oporavljeni. Pauzu je napravio samo da se ne bi onesvestio od napora. Usput je sa sobom poneo kristal da bi radio i nešto korisno.Zbog njega je prolivena vilenjačka krv, znao je i zbog toga nije mogao da mu se dopadne. Gledao je na kristal kao na stranca, nekog ko može da bude i dobar i loš. Zato je stalno bio na oprezu.Kristal ga je izazivao svojim sjajem. Kao da je tražio da ga isproba, da se dokaže. Čarobnjaku je bilo teško da se odupre tolikoj moći, ali morao je.A zašto? U njemu se probudila sumnja. Zašto ne bih iskoristio moć? Ionako sam umoran. Kolebao se. Pod prstima je osećao slatku moć koja je dopirala iz kristala. Jeza mu prođe kičmom.Zatvorio je oči i skoncentrisao se. Usmerio je svoj um na kristal, kao da pokušava da zaposedne živo biće. Tada je shvatio da kristal ima svoju volju. Nemoguće.Pokušao je da pobegne, ali prekasno. Magija se ne može izbrisati. Kristal ga je uvalačio u sebe kao vir davljenika. Bilo je besmisleno opirati se.U stvarnom svetu, čarobnjak se tresao čvrsto stežući kristal.’’Belorame?’’, pitao je mladi stražar iznenađeno.Čarobnjakove oči se odjednom otvoriše. Zenice su mu bile potpuno bele, zastrašujuće.’’Belorame?’’, ponovi on i priđe čarobnjaku.Plemić se toliko tresao da je vojnik osetio kako mu ledni bedem podrhtava pod nogama. On tada dodirnu čarobnjaka. To mu je bila poslednja stvar koju je učinio u životu.Bela munja prolete kroz vilenjakovu ruku, a zatim kroz celo telo. Na licu je još uvek imao iznenađen izraz kada je pao na led, spolja nepovrđen, ali mrtav.
|
|
|
|
|
|
