- Sve je tako obicno, sve ustaljeno, izlete mu naprasno recenica... 

Podigla je svoj zamisljeni pogled.Tanki pramenovi dima lebdeli su između njih.Sivilo je pravilo ponor. Zamišljala je da su zajedno.Da .I ona je uvek crtala isto.Crtala je nebo. Plavo nebo njegovih očiju.Crtala je cvet.Mokri pupoljak njene mladosti. Crtala je Sunce.Njega na vrhuncu istačkanog kosmosa.I zamišljala je da je u ludnici.Da je nebo. Da je cvet . Krv nikad nije mogla da zamisli. - Molim? upita i nakrivi glavu izazivajuci u njemu erupcije . 

- Kazem, sve je po obicaju, sve ustaljeno, odluci on da nastavi.Nema iznenadjenja, nema dinamike. Nestalo. Kratko se nasmejala i jednim očaravajucim pokretom nalaktila se na sto.Za trenutak se dvoumio šta mu izgleda lepše. Ruka ili glava?Ali samo na trenutak. 

- Cvet, poče ona i on se još vise zabaci u stolicu. Topio se.

- Cvet je krv, crveno ... i tu mu se misao gubila.

Počela je da objašnjava, ali on više nije postojao. Mrmljala je svojim sedefastim usnama pružajuci mu zadovoljstvo nevidljivih granica. Sitno se smeškala.- To je moj osmeh, pomisli on. Meni ga je uputila. Igrao se nesvesno sa kolutovima dima upijajuci svaki njen pogled, talozeci osecaje za kasnije. Na trenutke do njega je dopirao isecak njenog glasa upotpunjavajuci dozivljaj.