Sedela je u sredini sobe, okružena belilom. Nežnim zagrljajem obuhvatila je sebe oko ramena.  I nije mogla da spusti ruke. Nije ni pokušavala.Grejalo je udaranje krvi. Ključala je u ušima. Htela je napolje.Crveno je mamilo.Zidovi su optočeni nekakvim čudnim tupim zvukom. Beskonačnim.

Nekoliko puta je pokušavala da prođe kroz njih. Hodala bi po liniji. Razuma. Svesti.  Nisu je povređivali. Nisu joj nanosili fizičku bol. Jača je bila ona mentalna blokada.  Misao da ne može napolje.Da ne zna pojam reči "napolje“. Da ne može nigde, osim nekoliko kvadratnih metara. Ne može po njega.Na trenutke umišljala je da će u jednom dahu istrošiti sav vazduh. Da će posisiati sav kiseonik.  Tada bi disala kratko. Pribila bi sjajno crvene usne na svoju kožu i udisala kiseonik. Zamislila bi da je biljka.