Nešto je pokazivao rukama. Ispuštao je zvuke.  Kezio svoje zube. Nije se preteći kezio. Imao je roze usne. Ponekad je zamišljala da je cvet.Skinuo bi joj odeću.Njena koža je svetlela.I ona je imala belu kožu. I to ju je nerviralo. Zato se grizla kad beli ljudi nisu tu.

Onda bi uneli sto. Onda bi je obukli.Uneli stolice.Uneli papir.Tada je znala da priča.Tada je zamišljala da je u ludnici. Sedeli su jedno naspram drugog.Spojeni ponekim pogledom. Po obicaju misli su lutale prostorijom migoljeci se medj mramornim senkama uvek tudjih, zavijenih. Smisljali su pitanja i samu svrhu ovih razgovora sto se kao stvrdnula glina nikako ne da otopiti i posluziti svrsi.....Ona, zauvek otudjena, prenesena u nekakav drugi kosmos njemu nedokuciv svrljala je po navici parce papira oslikavajuci svoje misli. Konture su rasle ispod njene ruke ispunjavajuci svaki sekund vremena, utapajuci bilo kakvo pitanje u sebe.Po obicaju, nije znao kako da zapocne. Gledati je danima, nedeljama, godinama... Podigao je svoju olovku i počeo da i sam crta po papiru. Uvek bi crtao isto. Nervozno bi grizao usnu. Dlanovi bi se znojili. Linije su nicale na belom papiru. Nije voleo belo. Voleo je crvenilo njene kose. Boje su u glavi. Nijanse su na papiru. Na belini margine. Ulaze.Uvek je crtao kuću na brdu. Zelenu travu. Crtao je mesec, ne Sunce. Crtao je zvezde.
Zamišljao je da je lud. Da je kuća kosmos. Zamišljao je da je on brdo. Ona je mesec.Zvezde nikad nije znao kako da zamisli.
Nije crtao ljude. Njih dvoje su bili dovoljni. Znao je dobro sta bi zeleo da uradi. Nagnuo bi se lagano preko stola i dodirnuo joj lice. Pomilovao kosu.
Zasuskala bi.Sigurno.Dotaci.Usne.Obraz.Obrvu.I onda bi je poljubio.