ovo je početak priče koja nikad nije završena... možda će izlaganjem vašim pogledima i kritikama dobiti ostatak koji joj pripada...

Bilo bi dobro kad bi bilo lako pisati...

Bilo bi tako jednostavno pustiti um da vodi prste... Eto mu, kad je toliko pametan, nek razmišlja sad... Nek se nosi...

Kako da ispunim belinu papira kad mi je mozak ispražnjen?... isprazan?...

Dobro, bar nije tipičan početak, ako ništa drugo. Na kraj bi bilo besmisleno uopšte i pomišljati... Lažu kad kažu da ništa nije večno... Ono što nije završeno nema svoj kraj, naravno.

A onaj, kao, početak? Dobro mu ide - jes' da su startovali zajedno, ali uspeo je da zezne glupavog puža i još gluplju kornjaču i obezbedi sebi prvo mesto u ''mrtvoj'' trci. Da se ne lažemo: ovo dvoje se baš nisu pretrgli od truda...

Mogla bih sad da napišem na desetine pametnih, sto puta prežvakanih tuđih fraza o smislu, razlozima, idealima, višim ciljevima... Ali neću. Ma koliko buntovnički zvuči: ovo je moja priča. Priviknite se na tu činjenicu...

Dođe tako period praznine... I baš je prokleto prazno u njemu. Sve ono strahovanje od samoće, mraka, pada i, logično, visine zapravo proizilazi iz jednog istog pojma. Nečega nema, nešto nije tu, ne vidi se okom. Daleko je. Nedostupno. I kako sad popuniti crnu rupu?...

Neki skupljaju salvete, markice, značke, sličice, školjke, kamenje, flaše, dugmad, razglednice, medalje, knjige, pesme (o, sveti mp3!), fotke bivših, recepte, priče o drugima - jer nemaju svoje... I onda sve to trpaju u kutije, na police, kače po zidovima, snimaju, lepe, prepričavaju, prepisuju... I šta onda, pitam ih ja cinično?

Pa ništa, eto tako, mi se bar trudimo, a ti samo stojiš tu i pljuješ na naše male ušuškane svetove, odgovaraju oni uvređeno. Ni ne trudim se da im objasnim. Ali mogu vama... Crne rupe bukvalno jedu materiju. Koji đavo se onda oni nalaze uvređeni kad u samom startu pokazuju koliko ne poznaju neprijatelja?