| |
|
|
Autor Nikica Banić
|
|
Saturday, 15 December 2007 |
|
JOJA “Jojo, naša Jojo” (misli ko te jebe).“Jojo, naša majko” (kad poslužuje oteže, noge joj propadaju u blato).“Jojo, najpošetnija” (zub će ti zdrav izvaditi da sebi pribavi, nema veze što ga već ima, nek se nadje).“Joja, kumo” (ne moram sve objašnjavati).Evo i nje, Joje. Izlazi iza radnog stola. Dat joj je značaj, migolji se, a sva je od gline koja se opustila na suncu, ima je svuda. Nekada je to možda i bilo zategnuto, pre će biti: nikad, sumnjam da je nekad; sve je to nalikovalo apstraknoj umetnosti, kako god je okreneš ne dobiješ doživljajuzbudjenja, sem ravnodušnosti, ili, ako moraš lagati: onda zaćutiš, ne izjašnjavaš se.“Pa, kako Jojo?” - pita se vozač a već snuje da se zajebava, a ona misli brine o njoj. “Vraćala se s posla na biciklu (zna ta da zatvori restoran kad joj je svega preko kurca. Bilo joj omilelo, prekrsti nogu preko noge, nema više gostiju, pa puši, polako natenane, ah meraka. Možda je i ovaj put i otspavala i takva podbula izašla u saobraćaj). Prolazila sam pored Budućnosti (komunalno preduzeće, lepog li imena), a tamo svi znamo nedavno je napravljeno parkiralište poput velegrada, malo, ali lepo i jedan krenuo, - neki mali, mladić.” Smeška se Joja, a krofna, koje ilegalno prodaje u restoranu - paradajz iz njenog vrta zaboravimo sada - raste joj iznad jagodice. “Udari me, a ja vrci, bup na put. Sreća niko ne naidje, mogao me je pokupiti.“Sreća što te ne pregazi” - drugi će, svi do jednog. Taj jedan bi onaj teniser.“Ne može te ni pregaziti” - reče pin pong. “Nju ne možeš ni pregaziti, udariš odbiješ i obidješ.”Sa strane dobacuju drugi stolovi i oni pristigli: budjavi, koji uvek me prstom upuca kad ulazi u restoran, prešlo mu u naviku, ratnička facka, mongolskojapanska, podizao je tegove u mladosti, posle prešao na žene, tunjav a sve kara); onaj mutavi ing. gradjevine, samo na momenat na momenat mutav, kad treba odveže se i te kako, koji je izbegao vojsku; izbeglica - na kome je pukla slaka, naježio se gde je došao i ne prestaje, nikako da se glacne; uz njega, onaj što mu tata upuca na prvog na koga je naišao kad mu mrak pao na oči, i lovac: taj se napecao toliko ribe da mu sva nije mogla u zamrzivač, onaj veći od 4oo litara. I kakvo bi to društvo bilo da nema dame, bilo kakve, baš takva se, s vremena na vreme, oglasi izmedju njihovih reči, nasmeši kao klepetuša, fali joj njih dve druge, pa da naprave trio torokuša.“Mali me odvede u dom zdravlja” - nastavlja Joja. –“Sve moli da ne prijavljujem policiji, slatko derište.” “Mali je baš mali, jedva se vidi iza volana,” prekinu je mongolskojapanska facka, nekad dizač tegova. “Mutno veliko auto, tatino. Sposoban, kažu danas. Juče, lopina, zaista je bio.”“Krivo ti!” – reče mutavi ing.“Bavio se svim i svačim” - dizač se kanda povlači.“Ima sto diploma: neradnika i radnika. Bio sportista do četrdesete, direktorovao, četiri žene venčao i razvenčao, petoro dece, svakom stan” - štekće ing. “Na daljinu je gledio, na vreme je shvatio” - ostali govore, ili samo klimaju glavom.Dobro si ti bupnula, kažem Joji. Red je da i ja kažem neku, pa izigravam li pisca, ili ne. Joja, bolna prebolna očekuje da se svako na koga naidje ocunji, saučestvuje u bolu. Što bih ja uvek bio izuzetak. Drugi oni slobodniji kažu, kompikovan si, brate. Napravili nas da se uvek svijamo uz sreću, da je tražimo, za njom jurimo, isplazimo jezičinu, samo da je liznemo. A tugu, niko ne pominje, dok nas ne spopadne. (Ovo mi nekako poznato, mora da sam već u nekoj priči upisao, ili ću zapisati). Niko joj ne pridaje važnost, zato je tako nasrtljiva. A onaj gore, svakom već odredio sledovanje, toliko sreće, toliko tuge. Na bolovanje, Jojo, nema druge, nije joj bilo potrebno reći. Sutrašnji dan će to potvrditi.
|
|
|
|
|
|
