| |
|
|
Autor Dušan Arsenović
|
|
Monday, 24 December 2007 |
|
Trčao je kroz šumu brzo koliko su ga noge nosile. Gonjen adrenalinom koji je izazvao strah, nije mogao da razmišlja o svrsi te radnje. Samo je instinktivno bežao da bi izvukao živu glavu.Okrugli mesec je dostigao najvišu tačku svoje putanje po crnom nebu. Na nesreću progonjenog, šumsko drveće je u tom delu bilo previsoko i previše zgusnuto da bi propustilo srebrnu svetlost. To je bilo razlog mraka koji je vladao u šumi.Progonjeni iznenada zastade i nakrivi glavu osluškujući. Bio je to mladi vilenjak, lepog lica i duge smeđe kose koja mu je padala preko ramena. Na sebi je nosio tamnozelenu tuniku i pantalone, a noge su mu krasile čizme od samurovine. Za pojasom je imao mali nož, predviđen za sečenje bilja. Pored toga, nije imao više ništa.Vilenjak je ponovo nastavio da trči. Hladan vazduh mu je goreo u plućima dok je disao, a grane zimzelenog drveća koje nije mogao da izbegne nemilosrdno grebale po licu. Pa ipak je nekom skrivenom unutrašnjom snagom uspevao da savlada sve poteškoće.Pred njim je iskrsao panj i on ga, ne zaustavljajući se, preskoči. Odličan vid ga je spasavao u mraku, od svih jama i palih debala na koje je nailazio.Čuo je neki zvuk sličan lomljenju grančice nedaleko od sebe i sakrio se iza jednog crnog bora. Bio je toliko vitak da se lako sakrio iza tankog stabla, ali to mu neće zavarati trag od progonitelja.Šumom odjeknu vučje zavijanje. Od tog zvuka se ledila krv u žilama i u društvu pored vatre, a vilenjakove okolnosti su bile daleko strašnije. Srce mu je kucalo brzo i glasno kao doboš, naročito zato što je znao da to nisu obični vukovi.Tražeći izlaz, pomislio je da se popne na drvo, ali je tu ideju brzo odbacio. Šuma Senki je bila zimzelena, tako da su grane pri vrhu svakog drveta , na kojima bi jedino bio siguran, bile pretanke. Takođe, progonitelji su mogli visoko da skaču i lako bi zaljuljali drvo zbacivši vilenjaka pritom na zemlju.Zvuci mekih dodira šapa po opalim iglicama su se približavali. Više nije bilo vremena za razmišljanje. Vilenjak je duboko udahnuo i jurnuo u suprotnom pravcu od svojih progonitelja.Dok je ponovo jurio kroz mrak, zaželeo je pravo oružje. Mač, luk ili makar bodež, ali ne onaj nož za pojasom koji je imao. Njime je sekao lekovite trave i korenje, što znači da mu je oštrica bila skoro tupa.Vilenjak je izleteo na čistinu. U glavi mu je vladala pometnja izazvana neprekidnim stresom. Zastao je ovde da se samo na tren odmori, ali i protiv svoje volje, nešto ga je zadržalo.Visoka trava, koje je ovde bilo više nego u ostalim delovima šume kroz koje je prošao, povijala se pred hladnim vetrom koji kao da je došao niotkuda. U vazduhu je zavladala čudna atmosfera.Progonitelji su ga sustigli i okružili dok je stajao na čistini. Otkrilo ih je dahtanje jednog pripadnika čopora koji se previše umorio. Vilenjak se na taj zvuk trgao iz transa koji ga je zarobio i počeo da se osvrće oko sebe.Nije imao gde više da beži. Svuda oko njega, gladne crvene oči su sijale u mraku kao užareni dijamanti. Jedan se usudio da izađe na čistinu gde ga je mesečina obasjala. Vilenjak nikad nije video živog Crnog Vuka. Bio je veći od svog običnog pretka, krupniji i sa većim očnjacima. Izuzetak je bila i dlaka, sasvim crna bez ijedne druge boje. Mesečeva svetlost ju je posrebrnila tako da je izgledala još lepše.Razorne kandže su mu bile duge kao sečiva bodeža i jednako oštre. Vilenjak je imao samo nož za pojasom i svoje ruke. Šanse su mu bile male, ne računajući očnjake i ostatak čopora koji će se pridružiti borbi.Ovo je kraj, pomisli vilenjak neustrašivo. Odlučio je da umre ponosno, ako već mora, kao pravi pripadnik svoje rase. Uspravio je glavu, potegao nožić i stegao pesnicu slobodne ruke. Naneće im što više bola pre nego što bude savladan.Ali vukovi nikada nisu niti dodirnuli svoj plen. Vazduh pred vilenjakom je počeo da se mreška kao uzburkana voda. Videvši to, Crni Vukovi su počeli da cvile poput štenaca i razbežali se. Iako zli do srži, hrabrost im nije bila jača strana.Iz nemirnog vazduha je nastalo biće nalik na tečni mrak visok tri metra. Ono je volšebno lebdelo dvadesetak centimetara od zemlje, što ga je činilo još strašnijim. U noćnu tamu se uklapalo kao gusenica na list.Od širokog donjeg dela telo bića se sužavalo do polovine, a zatim ponovo nastavljalo da se širi. Na takvom telu je stajala okrugla glava od iste uglačane, crne materije. Ona nije ličila ni na jedno biće koje je vilenjak video do tada.Oči Crnih Vukova su izgledale jezivo. Od očiju crnog bića je zastajao dah i kočili se mišići. Bili su to iskošeni dijamanti koji su svetleli purpurnom bojom. Bez zenica, više su ličili na proreze maske. Osim njih, na glavi nije imao nijedan drugi detalj.Vilenjakova odlučnost je odjednom nestala. Do malopre je bio spreman da se suoči sa čoporom Crnih Vukova, ali to osećanje je iščezlo. Ova noć je izazvala burnu oluju emocija od koje nije mogao da se oporavi. Čini crnog bića su takođe uticale na njega.Prvo je mislio da će umreti u strašnim mukama dok ga vukovi budu komadali, ali do toga nije došlo. Nada je vaskrsla kada je video da oni beže, ali se odmah potom ugasila. Znao je da će umreti kada je prepoznao biće pred sobom.’’N...nemoguće.’’, jedva je izustio šapatom.Oči bića zlokobno sevnuše. Iz donjeg dela tela su mu iznikli pipci koji su odmah zgrabili vilenjaka. On se nije opirao kada su ga čvrsto stegli, iako je to bilo veoma bolno. Više nije ni imao snage.Kroz pipke su poletele purpurne munje koje su pogodile zarobljeno telo vilenjaka. Njegov vrisak je presekao tišinu noći poput mača. Nekoliko trenutaka kasnije, krici su utihnuli, a oči bića zasijale još jačim sjajem.
|
|
|
|
|
|
|
