Ветар је изненада једне вечери променио ћуд. Преобратио се од нежног лахора до снажног шибача. Стварао је језиве звуке док се кретао између сеоских кућа, чардака, вајата и гробља.

Сељаци су посумњали.

Али још увек нису били узнемирени.

Наредне вечери је ветар порастао, ојачао...Његовој музици се придружио хор сеоских животиња. Прво су пси почели тужно и развучено да завијају, онда су се коњи и волови мешкољили у шталама.

Сељаци су се узнемирили, али се још нису успаничили.

Идуће ноћи је симфонија страха и таме у потпуности завладала. Ветар је немилосрдно ударао, коњи су се ритали, а пси су молећиво завијали на Месец.

Сељаци су почели да преврћу посуђе по кући. Стављали су густо грање око врата, а на прозоре су качили дугачке венце белог лука.

Црква је постала претесна, уплашени људи су се у гомилама завлачили у Храм. Стискали су се и тражили спас. Или бар наду!

Појавио се Оштрозуби током једне хладне јесење мадругаде. Стајао је на старом сеоском раскршћу, на месту где ливада прераста у шуму.

Био је гладан.