Сунце је пржило немилосрдно, а глад је висила у ваздуху. Млади Црнопути је сео на бицикл и одвезао се до оближње реке. Имао је ту стару колибу, где је често долазио са својим бившим најбољим пријатељем, а налазила се на месту где ливада прераста у шуму.

Понео је прибор за пецање, два велика сендвича са пршутом и сиром и три паклице цигарета.

Наместио је мамце на удице, смандрљао се до обале са штаповима и забацио их у реку. Затим је задовољно сео у столицу. Размишљао је о томе како је живот понекад леп.

Изненада је осетио ледену сенку како му прелази лице и спушта се право у срце. Постајао је узнемирен без икаквог видљивог разлога, али знао је да нешто није у реду.

То чудно стање људи зову предосећај, слутња...

Често је размишљао о природи слутње, о томе да ли је она само манифестација неке силе, космичке силе која повезује догађаје, судбине, људска осећања, све емоције...

Отишао је до колибе да узме пиво и један сендвич.

Тада је зачуо звук!

Погледао је у правцу шуме и угледао женску прилику, обучену у бело, како вири иза дрвета.

Окренуо је главу и узео једну флашу пива из кофе са водом где се хладило. Када је поново погледао у правцу шуме, а нешто га је вукло као магнет да баци поглед, девојка је била ближе. Видео је њен необични осмех, злобно уврнуте обрве и црвени траг из угла усне.

Бела Ђурђијана је полизала крвави остатак са усана и појурила ка Црнопутом. Кретала се веома брзо.

Младић је бацио флашу пива, узјахао бицикл и појурио као теран ђавољим ветром. Окретао се у паници, али девојка није била иза њега. Јурио је бесомучно и нагло укочио чим је угледао прво људско биће.

Младић дуге, коврџаве и жуте косе је стајао поред једног дрвета и мирно пушио.

Црнопути је бацио бицикл и ухватио Дугожутокосог за рукав. Молећиво му је објаснио да га јури нека чудна, нечастива женска прилика. Овај га је смиривао и тихо му говорио да је сада сигуран, да ће се њих двојица изборити са њом.

Црнопути је уздахнуо са олакшањем и сео у траву. Када је поново погледао у Дугожутокосог схватио је да му нема спаса, а кроз главу му је само пролетела мисао о његовој још увек незадовољеној девојци, зачињена стиховима Ne me quitte pas, које је са котрљајућим р слао у васиону Jacques Brel.

Жути га је лупио великом оклагијом по глави, затим се облизнуо са слашћу и испустио туробни баритонски звук.

Глад! Глад! Глад!

Дим је колао у неправилним колутовима из старе колибе.

Бела Ђурђијана и Дугожутокоси су лепо поставили сто. Два тањира, две виљушке, два ножа, две кашике, две салвете...На средини стола је стајао велики плави лонац, небо плаве боје...Поред њега посуда пуна меса прекривена крпом. До ње је салата од црног лука, зачињеног и добро поуљеног, ширила мирис који је безобразно голицао и вабио апетит.

„Баш сам гладна!“ – цвркутала је Бела.

„И ја!“ – астматично и уморно је узвикнуо Дугожутокоси.

Затим је девојка подигла поклопац лонца у којем је стајала обарена глава Тамнопутог.

Глад их је болно боцкала па су пожурили да је угасе сласном љуцковином!