Četiri godišnja doba 

Naše ljubavi setne.

Polumrak, tvoja soba,

Svetlost  kroz spuštene roletne.

Skrivanje od celoga sveta,

Tiha maženja u tami,

Vrelih poljubaca četa,

U sreći i u tugi sami…

I sada, u ova nova jutra

Pitam se gde su nestali ti dani

Kad živesmo od danas do sutra,

Dok rane zore i sutoni rani

Sasvim se tiho uvlačiše unutra…

U toplinu i sigurnost sobe tvoje,

Kad sam im htela viknuti STANI,

Da večno potraje, bude samo moje

Sećanje na trenutke za samo nas dvoje,

I bolnu ljubav što srce para,

Koja je zbrisala sva sećanja stara,

A ipak uspela toliko da razočara…

I sada kada stigosmo do kraja,

I kada bol kipi kroz svaku poru,

Ja bolna, puna tuge i očaja

Preživljavam noćnu moru…

I volim te…sve više i više,

Ali to ćutim sve tiše…i tiše…