| Znam da od mene zavisi |
| Autor Nikola Bulj | |
| Saturday, 19 January 2008 | |
|
Očekivao je da ne bude tako lokalni karakter njegove verbalne eksplozije sa epicentrom u skrivenom delu, podrumu takoreći, palate. Nekolicina je podržala njegovu buru negodovanja, ali od revolucije, slobode na barikadama, ama baš ništa. Ne mogu reći da sam razočaran, čekao sam ovaj trenutak nekoliko meseci već, otprilike znao kako će se odvijati svaki korak, namirisao ga u vazduhu danas. Legao na otrcanu slamaricu sa knjigom u rukama i čekao. Čekao da izađe krvavi mesec promene, da padne stari poredak, da... Pa opet, kad se setim 1789. i smrada govana pomešanog sa užeglim vonjem usirene krvi na gusto popločanim ulicama između uskih spratnica, sa nakrivljenim drvenim roletnama na prozorima, i niskim vratima iz kojih je izbijao mrak. Taj mrak je gutao ljude, žene, decu. Ponekad se zapitam da li je i bilo dece tih dana na barikadama, kad je gospođa Valeri udarala po onom raštimovanom pijaninu u krčmi Kod dva petla dok smo u zadnjoj sobi nabijali muskete i trpali crni barut u džepove, a on se prosipao kroz rupe siromaštva. Ah, taj miris slobode, krvav, usran, miris plavog čelika i varnica, miris ogoljenih kostiju i svezaka papira kakvog birokrate posrnulog carstva... Pa opet ništa. Ista stvar i pre i posle. Osim mogućnosti da napreduješ, po svojim zaslugama, u trenutku. Bar prvih dana... Otišao sam. Jednostavno sam jednog dana uzeo svoje cipele sa gvozdenim đonom i štap od orahovine i nestao preko zelenih dolova prateći svoj nos, a on me odveo putem sira i ptičica skrivenih u toplim časovnicima. Pod jednom planinom sam sreo Isusa, sedeo je i pio domaće vino od kupine, sladio se kriškom sira na raženom hlebu, a dve koze, crna i bela, odsutno su čupkale travu tek dva koraka od njegovog kariranog stolnjaka. Delovao je tako blaženo sedeći na alpskom suncu bez košulje. Naravno, raj nikad nije bio za mene - brzo čoveku dosadi kad nema šta da radi - pa sam se uputio u novi svet, shvativši da otamo nešto smrdi na kakvu revoluciju opet. I bio sam u pravu kao i uvek, naravno. Kralj Džordž se nije ni osvrnuo, zapisavši tog dana da se ništa važno nije desilo, ali ja sam znao, sedeći pored kamina i gledajući vatru kako pucketa plavičastim vrhovima. O da, znao sam - neko je opet ubacio mokro drvo u kamin, i biće sranja kad Vašington skonta da panjina cvili dok on čita tu deklaraciju, ali dečko je nekud već nestao i bilo je gotovo oko te stvari. A Onda smo uzeli muskete i ponovo trpali barut u džepove i punili rogove njime. Sećam se kao sad mirisa slobode dok su crveni mundiri lili crvenu krv po crvenoj ulici koja je vodila k Bostonu. Nije mi ih bilo žao. Te dece, naivne i ispranog mozga, niti njihovih ubica. Jednostavno mi je bilo dosadno. Setio sam se malo veće pobune, jedne od onih pravih, kad smo Isusa raspeli na krst a on se samo nasmejao i rekao da nam oprašta. Uvek je bio dobar drug, nema šta... U, ili ona situacija kad sam rekao mladoj grkinji da ne bude krava i da da čoveku. Doduše, nisam mislio na konac, ali sa padom Minotaura pale su još neke stvari, ako shvatate. I tako. Od jedne dosade do druge. Pitam se šta je sledeće. Pitam se jesmo li u poslednje vreme imali gde kakvu krvavu, smrdljivu revoluciju u kojoj se govna i znoj slivaju niz ulice, dok ona proždire sopstvenu decu... Ne? Ništa onda, sledeće godine... - To je bilo brzo - rekla je smejući se. - Da. kratka priča, glupava kao noć bez baruta. - Hoće li je svet znati? - Pitala je, a ni sam nisam znao. - Zavisi od tebe... - dodao sam, okrećući joj leđa i već polako nestajao ka crvenom trgu noseći flašu Vodke u desnoj ruci, posmatrajući krv na vrhovima prstiju i pitajući se čija će pasti noćas, ove vrele 1991. godine... |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
