ova pesma nastala je kao omaž mojoj najomiljenijoj pesmi Miroslava Antića - ''Express za sever''...

svaka sličnost je potpuno namerna...

Sigurno još niko nije umeo da te voli ovako kao ja.

I ne samo noćas...

Tvoje pretpostavljene konture tela.

Tvoj nimalo šuštavi, jasan glas...

U tvojim očima putujem, evo putujem...

Stapam se u čitavoj zabranjenosti.

Milujem dečačku frizuru malog princa.

I želim da nikad ne odrasteš...

I osmehujem ti se, suncem i mesecom.

Svi ostali vide moju masku tuge.

Ne dodirujem ni oblake ni travu.

Ali tebi upućujem najlepšu laku noć na svetu...

Nikome ne pišem oproštajna pisma,

a jednu adresu zatrpavam izjavama ludog srca.

Imitiram ti zvučnike, stepenice do potkrovlja,

staze koje kruže, likove koje citiraš...

I uopšte nemam plan.

I natrpavam u glavu još neslućene dodire,

nejasna samoj sebi kao maglovita vizija ljubavi,

i čudno uznemirena naklonošću...

I pitam se kako je imati tvoju ruku na struku.

I lice u uz tvoje lice,

čekajući, okrenutih leđa...