|
Urbana blogo-legenda.
Trebao mu je novi život. Mogao je da izvrši plastičnu operaciju, promeni mesto življenja i čitav identitet, ali mnogo je jeftinije bilo da otvori internet blog, skoro besplatno ako ne računamo troškove telefona. I tako je promenio ime nekako počeo sve iznova, upoznao nove, virtualne ljude koji su postajali deo njegove svakodnevice. Negde duboko u sebi znao je da to nije rešenje ali se osećao bolje, mogao je disati i čekati novi dan sa nekakvim ushićenjem. Imao je 28 godina, već naviknut na astmu i život sa roditeljima, možda je bolje reći kod njih, nije želeo duboka prijateljstva a kratka mu nisu dovoljno značila, jedini posao bio mu je da neguje usamljenost i uči da živi sa njom, ponekad su imali i lepih trenutaka, ali samo ponekad. Polako je odustajao od svega, sa izneverenim nadama i ocekivanjima, ali je pisao kako bi se održao, prsti su prelazili preko tipki slažuci reči, koje su gradile rečenice, rečenice su gradile priče koje su bivale opravdanje za njegov život. Njegov nadimak Stripy ironično je predstavljao njegov alter ego, negaciju njegovog života. Stripy je bio lik iz istoimenog crtanog filma, koji se neverovatno zarazno smejao šta god mu se dešavalo, sve grohotnije i glasnije, zacenjivao se i valjao po zemlji u najgorim trenucima ismevajući tako probleme običnog čoveka kakav je bio naš bloger. Mogao se smejati samo uz njega a kada je on prestajao, sa njim je sve stajalo i surovo ozbiljan život, bez radosti, se nastavljao. Ostajao je samo eho Stripy-jevog smeha koji je odzvanjao u ušima.
Njegovi “prijatelji” sa bloga su zapazili nesto čudno u poslednje vreme. Poslednjih par komentara završavalo bi sa “vidimo se” umesto standardnog “pišemo se” ali to nisu smatrali ozbiljnom pojavom, bilo im je simpatično i na to se niko nije osvrtao. Ipak to je bila njegova podsvest koja se ogledala u takvom pozdravu. Bili su to prijatelji koje je najbolje poznavao, voleo je baš tu promisao da ih nikada u realnosti neće upoznati, ali izgleda da je to bila samo varka. Kako drugačije da opravda ono “vidimo se” na kraju post komentara. Onda je tonuo sve dublje noseći se crnim mislima, planirajući, polako najbezbolnije samoubistvo. Poslednji njegov post koji je osvanuo bio je najneobičniji u istoriji bloga. Sadržao je oproštajne poruke svojim prijateljima, jedinim pravim koje je imao. To isto je napisao i u komentarima svakog od njih nevezano za teme njihovog posta. Rekao je da su prešli liniju virtualnih prijatelja da, kako je sve postalo lično i kako blog više ne može biti zamena za njegov život. “Za četiri dana je godišnjica našeg prijateljstva, godinu dana mog novog života, i tada vas moram videti. Budite na našem aerodromu “Nikola Tesla” u periodu od 17-21h. Moj otac je pilot JAT-a, kao sto neki od vas i znaju, te vam prilažem detaljan plan letova iz BiH za taj dan. Čekacu vas sa velikim kartonom na kojem piše Stripy i na kojoj će on biti i nacrtan, naravno da će se na njoj smejati kao i ja kad vas budem ugledao. Platiću troškove vašeg puta, samo da vas vidim. Shvatite ovo ozbiljno i nikako druga;ije, jer moj zivot u protivnom gubi svaki smisao. Pilule za spavanje su u mojoj fijoci i posle 21h ućiću u WC na aerodromu zaključati se i zgutati celu bocu. Pored pilula za spavanje je i potpuno nova kartica za mobilni koju ću aktivirati u 16h tog 8. II. Broj telefona nalazi se ispod zajedno sa podacima letova za taj dan, iskoristićete ga samo i isključivo u slučaju kašnjenja ili sličnih problema koje će samo odložiti vaš dolazak. U slučaju svakog drugog poziva koji uključuje nekakvo odlaganje ili pokušaje da promenim svoju nameru isključiću isti. Volim vas sve. Zbogom?” Upitnik na kraju je bio mnogostruko veći od reči i bio je upadljive crne boje nadvivši se nad rečju kao nakakva senka smrti. Nije mogao biti siguran da će ovo shvatiti ozbiljno, ali imajući u vidu da ga dobro poznaju i da se nikada nije tako šalio, postojale su podjednake šanse da se pojave na aerodromu “Nikola Tesla” u zakazanom periodu. Proslo je dva dana od “oproštajnog posta” i Stripy nije mogao da se odupre želji da ode na svoj blog. Već je sve obavestio da ga neće posećivati, niti ulaziti sa njima u bilo kakve rasprave. To sto je ne samo prošao dan nego i dva dana bez njegovih postova i komentara (objavio ih je najviše za prvih godinu dana ukupno 401, uključujući i ovaj poslednji), najavljivalo je da je njegova poruka ozbiljna i on je bio svestan toga. U polje za adresu prvo je ukucao www.stripy.blog.ba što je bila adresa njegove blogo-kuće. Onda mu se pred ocima ukazao crtani lik koji je upirao prstom u njega grohotom se smejući, i zacenjivao se I valjao po podu kao nikad. I kao kada upozorava negativca iz filma da ne ucini nesto zbog cega ce se kajati mrdao je prstom levo-desno, a njegov čudni helijumski glasić kao da je govorio “ne,ne,ne…ne enter”. Užasni, debeli i mrgodni negativac po pravilu bi se oglušio o njegova upozorenja i na kraju svakog crtaća uvek završavao loše. Da bi se na kraju svi smejali. Shvati da je on upravo bio taj večito mrgodni, debeli, negativac i ako se ogluši o njegov savet tesko da ce se na kraju smejati. A onda ga je obrisao u nazivu adrese i on je nestao a groteskni smeh je kao po navici odzvanjao u ušima i mislima njegovog blog-imenjaka. Adresa je sada izgledala www.blog.ba.
Otvorio je fijoku i mašio se za bocu sa pilulama. Razmišljao je da svoju smrt izvede odmah ali i da promeni način izvedbe. Ustade, izađe na terasu svog stana na 8. spratu, gde je sledećeg trenutka stajao zagledan u bezdan, pokušavajući da skroz oseti vetar koji mu je milovao lice. A onda je bacio bocu sa pilulama i njegov pogled je pratio kako pada sve niže i niže, dok se nije razletela po ulici ispred zgrade. Svaka tableta bila je jedna suicidna misao i sve one kao da su se rasprsile o pločnik. Onda se vratio u svoju sobu i izbrisao svoj blog. I zbilja kao da je tada umirao, ali sa nekim čudnim mirom i ravnodušnošću, jer, činilo mu se, u isto vreme ta njegova blog-smrt udahnula je život Aleksandru, kako se Stripy u stvari zove. “Nikada nisam verovao u reinkarnacije,”, pomisli, “izgleda da sam grešio” Bio je spreman da nastavi živeti.
8. je februara ili veljače kako bi neki od prijatelja sa bloga rekli. Oni su u biti pričali istim jezikom I to je ono zbog cega je poželeo umreti ako ih ne vidi. Bilo je 16:01 na velikom časovniku beogradskog aerodroma. U rukama je držao ogromni karton sa koga se smejao nacrtani Stripy. Cartoon lik na kartonu, pomisli i nasmeja se. Izvadio je iz džepića košulje karticu mobilnog telefona i ubacio je. Telefon je zvonio nasnimljenim stripijevskim smehom koji se sirio aerodromom i ne samo to, sirio se i na ljude svud unaokolo. Skoro ceo aerodrom je uskoro odzvanjao smehom. Ocrtalo se 63 poruke i preko 200 propuštenih poziva kada je konačno stao. A onda ga je ugasio jer mu nije bilo bitno šta je u tim porukama, u stvari mogao je pretpostaviti kakve su sadržine. Želeo je da on i Stripy stoje i čekaju do 21h. Taj čas se blizio i on je polako razmišljao o povratku kući a onda začu kako neko uzvikuje njegovo ime, bolje reči urla: “Striiiiiipiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!!!!!!!”. Naravno da je znao kome pripada taj glas iako nije znao kako se taj vlasnik zove trčao je njemu u susret. Dugo su ostali zagrljeni na aerodromu pre nego što su se uopšte i pogledali. “Stalker” rekao je. “Znam” rekao je Stripy, dok su iza njih trčali: Peggy Sue, Mala, Charlotte, Andrea, Irena i Gracija. “Ceo harem, a Stalker, lepo bogami, vrlo lepo”. “Čoveče, što se, bre ne javljaš na telefon. Pretrnuli smo. Pomislili smo na najgore”
“I ja sam pomislio Stalker... I ja sam pomišljao na najgore”
Nije bilo lako organizovati se, ali pogledaj šta sam dobio!” odgovori na opasku o haremu, pokazujući na divne devojke koje su prilazile nama u susret.
Eto tako je Aleksandar ili Stripy, ili Aleksandar Stripy čekao na tom aerodromu i najzad sačekao ljude koji su, svaki ponaosob bili delovi nečega sto se zove smisao života. Bili su posada aviona koji je nesigurno tumarao blogom, životom i najzad su svi pristali na ovaj aerodrom pristajući na život u isto vreme. Najzad, poput kraja jedne Stripy epizode svi su se užasno smejali. Jedini problem je bio sto Stripy-jeva majka nije bila obaveštena o dolasku čitave armije prijatelja, te nije ništa spremila, ali kome je još bilo do toga. 2008. Aleksandar Vuković
|
