,

или

КЛЕТВА

            Жао ми је што су ми ролетне увучене у прозор да их не могу прстима савијати да видим какав је то необичан звук напољу. Онда морам да их повлачим а то је механички и глупо. Иако осјећам празнину, сваки пут кад видим да се напољу ништа не дешава, а то је скоро увијек, тако је можда и боље, дешавања су опасна.

            Бојим се. Задњи пут када сам чуо музику била је пријатна. Кажу да је музика свуда око нас. Минималисти пропалице, трагају за смислом лишени истог. Превише је знакова који ми указују да ова соба са својим ролетнама и папирним змајевима на зидовима крије нешто готово и сјајно. Разумљиво за моје године, пред старост се свашта измисли, а пред смрт то и постане стварност. Не пуштам ни поштара, данас је сунчано, поштари су мрзовољни када је сунце напољу јер је дупло већа шанса да ће се ознојити око туђих живота, а то никад човјека не усрећи.

            Знак да сам навикао на самоћу, смислено је продужавам.

            Одрастао сам опрезно, бирао другове, окружења, ситуације које ће бити пријатне за мене, растао сам несвјестан пролазности, завршио школе, запослио се и оженио, живио у срећном браку и све то док је Земља седамдесет и три пута наизмјенично огријала и Русију у Парагвај, а сад, то вријеме стане у три реда текста, а ако је папир мањи, у пет. Нисам ја матори, сиједи папагај који стално жели да се враћа у оно што је неумитно прегазило и очерупало моју ћелаву лобању, ја само желим да изјавим, да се продерем, да ме чује и продавачица цвијећа увела као каранфил што једном мирише, да овај живот, сав онакав какав јесте, почиње тек када је сигурно да ће се завршити. То је ваљда и иронија, да човјек остаје сам, незрео још увијек и да је све оно што види нечија машта и непроспавани мамурлук, замућена вода угажена босом ногом.

            Ствар је у томе да би човјек који би неком несрећом живио вјечно полудио и убио се онда када би схватио да је све оно што може, а не мора да му пређе пут, мртво колико и он.

            Никад не можемо заспати а пробудити се знајући заиста шта смо сањали, можемо знати једино шта смо жељели да сањамо или оно што смо говорили себи да је могуће сањати. Наш сан је уствари једнак нашем животу, с тим изузетком што у сну УМИРЕМО да би ЖИВЈЕЛИ.

            Ја ћу умријети већ вечерас.