Кроз огледало или

Through the looking glass

Поражени, у својој немоћи, сви дјелићи прозе овога свијета растају се баш у колијевци умјетности, у поезији, око које плетемо корпе чипкане радозналости, јер поезија спаја наша чула, лијечи наше издаје душевних богова, наше тајне још дубље крије. А поезију ће писати свако, рекао је Велики и био у праву, јер данас у уста сви узимају такве светиње естетике као што су „стих“, „мелодичност“, „модерна тематика“ и то муљајући међу зубима стапају у такав неприродан, надприродан, неопарадан израз назван „модерна неомодерна поезија“. Крв је боље гутати згрушану, него налазити себе и свој да не кажем „умјетнички оријентир“ у таквој врсти апсолутизма неукуса, супрематије незрелости мисли, непризнавања идеолошким противницима да можда оно што излази из твог теленцефалона није вриједно целулозних комада умрљаних редовима „сасвим свјеже идеалистичке синтаксе“ итд. итд...

Видио је мрак. Подигавши главу није могао да разумије, није вјеровао и није знао разлог дезоријентације, његове физике разбацане по космосу собе, у граду сивом, илузија мјеста људи, или је бар тако из собе изгледао. Растресао је косу и дигао главу, осјетио ваздух, Господин Поповић, Зевс оптичких помагала источног дијела града. И рекао је мору асфалта испод себе да изађе напоље, изађе из напуклих чаура престајања разума и уђе у свијет мисли, у планету водича планина према Сунцима нових знања... Или је рекао: „Будите се“, у својој хроничарској немарности сам полуиспустио... А оно што је видио у сну био је есеј. Знао је једино то, за есеј, толико чврсто да је скоро заборавио да је још уопше и било сна. Знао је једино да је брусио монокл (хм... то се данас скоро и не носи) за господина у сивом капуту свијетлих нијанси који као да је носи облаке у очима и прстима. Стакло што је користио је било увозно, квалитетно, тако на тренутке нестварно да је узимало једноставност његовог посла и дизало је на досад незамисливе нивое. Био је краљ парија, он, Господин Поповић, сарадник, тј. бивши сарадник неких великих имена свог посла, наследник Баруха Спинозе и у дјелу и у мисли, краљ оног старог и заборављеног што је једино могло да се нађе у слоновој кости која је уоквиривала стакло монокла, у опипају и незадржавању прстију дуже од лепета крила комарца на његовој текстури. И да, увијек је гледао кроз своја дјела прије него што их је предавао муштеријама. Па и овај пут, помисли он, и видје да је завршио своје ремек-дјело тако прецизно и прелијепо да је сада оно столу давало такву неолитну озбиљност, а можда, само на трен, видио је и птицу како лети пут прозорског окна и удара у њега покушавајући да уђе унутра. Птица је била жута. Добро, погледао је кроз свој рад и заспао, дешавало му се и прије, али не, не луди старче, господару несавршеног, од твог удара главом у сто, стакло на моноклу је напукло и то у облику цвијета маслачка, опорог цвијета сна. После овог, помислио је, идем на преглед ока, одређивање диоптрије, јер не видим као некад чим сам тек сад изблиза примјетио грешку. А онда се десило нешто изузетно нестварно, крајње тужно и страшно, звонце је јаукнуло на вратима, одзвонивши као катедрала у било којем Шпанском граду смрт, малој црвеној птици што је притискала прозор, јер је од хладноће, глади и умора у својем мајушном срцу, издахнула лупнувши последњи пут у прозор, падајући затим као снијег у Августу, без живота прије тла. А на вратима је био господин што је тражио монокл, сијевајући облацима из прстију на штапу, неке очигледне врсте породичног насљеђа, и ужурбаним ријечима понављао је захтјева и аргументовано подметао рок, који је био данас, не оклијевајући да плати иколико и преко суме унапријед договорене, али Поповић га је прекинуо и рекао - готово сјутра, мајсторова грешка, одбијање од цијене, на шта је овај само преблиједио, климнуо главом и нестао низ ходник. Тада је мајстор наставио, тј. почео из почетка свој вјековно дуг посао лаганог финог брушења новог комада истог стакла и његовог смијештања у оквир од слоноваче размишљајући притом о оквирима савремених оптичких наказа и стаклима невјешто израђених наочара за сунце, што скривају очи и душу људску од погледа свијета. A када је коначно фину прашину збрусио са угла стакла и прецизним га механичким апаратусом смјестио у оквир, а за врпцу што висила је с њега овај пут је изабрао сиви сомот што спуштао се снажно, попивши само гутљај воде, мајстор је одлучио да га поново испроба:

У гарежи пушчане цијеви види се само смрт. Са оне стране рова војници или носиоци црних појасева на којима је она истетовирала свој фоторобот у лику крваве заставе, лампи што горе нам крајеве косе остављајући само пепео за собом, бијеле праменове пепела. А што се бориш војниче гладни сем за кору и мирис гранате и људског меса раствореног у оним коктелима и пришивеног на хаљине и ципеле свог врха врхова, хијена раскоши и оних што повлаче потезе несвјесни распада својих унутарњих кула и градова што се нажалост поново изградити никад не могу. А крајем ока видиш свог саборца, без даха пуни свој штап смрти, диригентску палицу симфоније очаја, а у очима му мржња изједа зјенице и капке кваси својом бестрага била росом. Капетан се дере испуштајући поклике лијево и пали и пази и погини сада док још имаш кад, после је прекасно марво стољетна, својим гласом парајући простор...

Јесам ли жив? – Поповић се упитао са моноклом у руци и страхом у плућима јер је управо испред њега била армија и видио је некакав ров пун тјелеса, жао му је било коња, а сад му је дошло да плаче и да вришти, јер стакло и монокл које је створио, први пут за својих безброј креација, нису давали само увећану или умањену, јасну слику стварности већ хладни одјек нечије покварене интересантне маште, нешто необјашњиво снажно и неописиво опасно, што краде чула и прикива савјест за неке призоре снажне и неразумно снажне и неразумно неразумне. А затим је одлучио да заспе.

Ујутру му се чинило да је био бескрано тежак и опет беспризорно лак, јер је на својим плећима носио тајну тежу од Атласовог терета, а опет ништа није јео скоро читав дан. Када је зачуо поновно звонце на вратима, прво није чуо јер га је пробудило и подсвјесно упозорило на реалност живота, Поповић је скочио, тргнуо се, а затим врата отворио незнанцу, поручиоцу сада демонске направе што види све оно што од ње не тражите да вам покаже. Странац је само стрпљиво бацио дијамантски поглед на мајстора и тражио тим погледом све оно што није засигурно могао добити, бар не прије објашњења.

-          Сједите. – рече мајстор сасвим устајалог гласа.

-          Значи, знате, чега сам се највише и бојао. – рекао је странац схватајући да је покушао да Моцарту подметне Реквијем, а да га овај није претходно написао.

-          Како и одакле? Моје стакло већ годинама набављам од истог. Је ли слонова кост?(не, немогуће, па у залихама ми стоји годинама) Је ли сомот? – грчевито је покушаје бацао Поповић у јутро у коме је све било могуће.

-          Стакло је подметнуто, јер је са мојим умом давно створило пакт да ге не могу престати користити за гледање, то је мој опијум, ти комади стакла што кроз њих видите све оне дивне приче и пјесме, романе, цртице, есеје, што су некад били, а можда и тек чекају да буду записани.

-          А зашто монокл? – упитао је мајстор гледајући у врх странчевог штапа тражећи у пукотинама излаз или бар бјекство и спас.

-          Једно око мора да буде слободно да би се пробудили из саге о свим дивним стварима и свим најужаснијим и свим најдосаднијим у читавом космосу којег је човјек уградио у себе користећи свијет као непотрошни материјал.

-          А зашто ја?

-          Зато што си добар и што радиш сам.- а после тупог осмијеха- Зато што ником нећеш недостајати, чак ни самом себи...

Странац је окренуо дио штапа које је био заоштрен а мајстор га избјеже хитрим покретом тијела, док је неизбјежан био тупи противударац стаклене кугле коју је мајстор чувао годинама као свој први рад. Удар у лобању. Стаклена перла је одузела свијест странцу. Тупи ударци од степенице зграде су му одузели живот.

Једно око је слободно због бјекства, а са наочарима, прича би се наставила вјечно, тј. до смрти, помисли мајстор Поповић брушећи фини прах са другог стакла смијући се у срцу спреман за радост вјечности и њеног највише опорог дијела.