Зашто је небо тако близу?

            И његова златно плава коса се натапала и нестајала у зноју септембарских киша. Тежак, непрегледно и нестварно тежак, могао је да види све љубави како нестају и настају и знао је да муња удара у правцу несреће. Волио је тај видик, колико и свој самотни живот препун нестварно глупих и досадних тренутака. Понекад, прешавши трг и ту близу ресторана Огуљена Наранџа заставши да осјети мирис продавачице из оближње цвјећаре, знао је да је осуђен на вјечно лутање и потрагу за самоћом и неправдом. Једноставно је знао, јер је осјетио онај немогући тренутак у себи како скаче и пакосно се цери показујући му да никад ништа боље од овога неће ни имати.

            Увијек је знао да неког има на прозору близу цвјећаре јер је осјећао његов (њен) поглед на својим ногама, увијек су га ту задржавале. Пут до крана је био све краћи и краћи, а када је ногом закорачио на градилиште, осјетио се поново као риба са крилима, лети – али шта ће му то кад не може да дише. Ушао је у кабину која се подизала педесетак а касније и сто метара у висину и знао је да је он у том тренутку на врху свега. Подизао је тако сатима, као што је данима прије тога чинио, гвоздене и бетонске дјелове, што су се уклапали у некакву монструозну зграду без сврхе, јер јој ни не треба. И при крају радног времена, волио је да плаче гледајући у сунце и небо што су му одузимали слободу.

            Једног дана, а много дана је прошло до тад, при изласку из кабине, обично не желећи да поквари навику, изашао је и као што то увијек ради упутио се према излазу градилишта. Темељи нове зграде још нису били стављени, мада је копана рупа за њих, рупа којој готово није било краја. Још једна симболично велика зграда ће ту нићи и он ће склапати њене дјелове, помислио је, и отрчао у дубину рупе путем који је направљен за камионе што су одвозили земљу и камење. Почела је киша а он је неконтролисано скакао по блатњавој земљи, желећи да живи па макар и у рупи. Несрећом је пао запевши и челом је поздравио блато које се пренијело као туп и заробљен бол низ његову кичму. „Како сам запео,“ помислио је, „кад апсолутно раван терен то не би требало да дозволи?“. Придигао се још увијек под утиском и погледао иза себе. Метални одсјај му је отрчао у вид, а лупа кишних капи од метал и у уши.

            Не воли кад га комшије поздрављају окретањем главе, мокар је и носи кутију у рукама и блато на ципелама, али бар заслужује захвалност. У старој згради Револуције има мање жамора него у његовој глави сада када пали свијетло и у мрачном кутку стана оставља кутију, одбивши да је додирне макар и погледом. Јер ипак, ко зна шта је унутра.

            Читао је једну наизглед Борхесову књигу, када је видио три младе госпођице у углу ресторана Огуљена наранџа. Висока је имала наочаре и плаве праменове на црној коси, док су друге двије биле близнакиње, које за дивно чудо нису ништа заједничко криле у свом понашању. Пјевале су мелодије које су му се учиниле смијешнима, а њихове груди су остављале простора за све најгоре и најмрачније што се могло десити. А затим је на врата ушао неки господин, наизглед доктор наука, и питао га је што га је звао. Његове плаве очи су прмјетиле голуба у лету, погледале су у врхове својих прстију који су затворили књигу, а при изласку и у госпођу са ружучастом хаљином, којој су даровале један раскалашан осмијех. Изашао је напоље са јаком жељом да отвори кутију.

            Та два следећа дана је пио више него сви таксисти на тргу заједно. У висинама крана понекад му се причинио таман зелени одсјај са највише зграде у граду, али то није оно што му је заокупљало пажњу. Требам ли рећи да га је кутија, сваки дан када се враћао са посла чекала у ћошку, одузимајући му сву ријешенoст који је до тад имао. Требало му је мјесец дана да је отвори и у њoј нађе дивну малу стаклену минђушу, што је имала одсјај зелених поља у вријеме олује, са облацима што се крећу. Ставио је у унутрашњи џеп, претходно из њега избацивши плоску, која га је забављала последњих дана.

            Излазивши из уског пролаза који је водио до цвјећаре, хтио је и морао је да купи саксију било ког цвијећа што јако мирише, морао је да сазна да ли му мирис помаже да боље схвати живот. Ушао је и стао као укопан, јер је у том тренутку излазила госпођица тако љупка, тако сјајних очију и готово базалтно сјајне црне косе што би могла да располути земљину куглу. Погледао је и видио је да носи само једну минђушу, идентичан пар оној из металне кутије. У том тренутку, она га је погледала и сјајно се насмијешила, а он није губио вријеме, пољубио је са страшћу анаконде која грли свој плијен. Ту и тада, његов живот је скочио преко задњег зида свог дворишта и изашао у велику непознаницу са дивним крајем.

            Као старцу препуном успомена и даље му се чинило да негдје из правца оне високе а тад скоро најниже зграде, сија зелена тамна ватра и знао је овог пута њен прави изглед.