Соната цвијећу

Ово је пјесма грани бијелих љиљана

ово је слатка музика обучена у плаво

ово је разговор очима кад рука тешко дрхти.

Зашто да сањамо зубима, зашто да идемо право?

Реци ми , волиш ли вјетрове? Да ли се плашиш смрти?

Толико бих ти питања поставио цвијећу

јер оно зна за моје молитве кривој ноћи

и за све проклете облаке грозне као амови.

Да ли су хорови просјака одраз ђаволске моћи?

Да ли из неба црвеног ничу мермерни храмови?

Знаш да бих волио кад би знало за све моје страхове

и причам ти свакога дана о својим црним крилима

са тобом бих, предивно цвијеће, летио земљом на змају.

Гајиш ли можда наслаге шарених персијских ћилима?

Какав је укус бадема у твојем родном крају?