Хрид

Коштица шљиве грло ми гребе

далеки облаци држе ми руке,

јер ко смо ми без оног себе

и шта је љубав без мало муке.

Ја гребем улицу и она мене

док имам ђонове имам и душу.

У ћошку слике небо већ вене

к'о пред торнадо да ставиш сушу.

Живот не живи родослов крви

већ онај јунак спреман за снове

под избом неправде к'о хлеб се мрви

парох незнањā што вјечно плове.

Ласта доноси љето и зиму

прољећа пролазе несносно гола

без Селене сребрне што зове плиму -

душа у јеци ко звоник бола.

Ко је разумом дотакнут, каже

да таван је празан, и тешко плаче,

док чашом отрова пливају раже

и док са мисли тријебимо драче.