Topic: [AAR] Vampire the Masquerade: Bloodlines

[Phoenix37]

Stvarno se nadam da neces potpuno da zapostavis rad na ovom AAR-u, pravo je uzivanje citati ga. 

[Maladict]

Vratio sam se u Asylum i potražio Terezu na spratu kako bih joj dostavio glupi medaljon. Dok se lift uspinjao ka kancelariji zamišljao sam kako je davim prokletom ogrlicom zbog koje sam morao da pretrpim sve ono u napuštenom hotelu. Sve bi bilo mnogo lakše kada bih to uradio.

Otvorio sam vrata i zatekao Džanet kako se vrpolji očigledno iščekujući moj dolazak.

Nisi čak ni pokucao na vrata? Mogla sam da se presvlačim i ko zna šta bih onda morala da ti uradim, progovorila je koketa ugledavši me.

Odgovorio sam joj da prekine sa glupostima jer me njene bubice ne interesuju. Zatražio sam da vidim Terezu na šta je ona počela da prosipa priču kako je njena starija sestra stalno ponižava i kako ona nije obična glupačica. Onda mi je rekla da joj dam ono što sam doneo Terezi jer može i ona da se postara za to. Odbio sam.

Dobro onda, rekla mi je. Međutim, pošto si već bio toliko hrabar da rovariš po onom hotelu mogao bi da uradiš nešto i za mene.

Ne, odgovorio sam joj. Dosta mi je igranja uloge potrčka za vas kučke. Idem ja odavde.

Idi sada i Bertram ti nikada neće pomoći. Lično ću se pobrinuti za to, počela je plavušica da me ubeđuje.

Dobro, ali ne volim kada me neko ucenjuje. Zapamtiću ti ovo.

Sva ushićena mojim pristankom, Džanet je počela da mi servira detalje onoga što želi da uradim za nju. Uputila me je u galeriju Noir koja se nalazila nedaleko od njenog i Terezinog kluba. Navodno, tamo se održavala izložba slika koju je organizovala određena grupa vampira koja želi da stekne prevlast u Santa Monici. Trebalo je da slike uništim kako bih im pokvario planove. Dodatni zadatak je bio da ukradem novac od humanitarnih priloga. Eto zabave, pomislio sam i napustio klub.

Galerija se nalazila odmah do Asyluma. Bila je to omanja zgrada ispred koje je stražario debeljko u uniformi organa reda i (malo manje) zakona. Stajao je pored glavnog ulaza, a iza njega se nalazila uličica koja je vodila ka sporednom, tako da nisam mogao da izbegnem susret oči u oči. Čim me je primetio, ustanovio je da nešto nije u redu sa mojom pojavom. Izgleda da ipak nije bio toliko glup.

Koji god da si đavo, preporučujem da se evakuišeš iz okruženja momentalno pre nego što pozovem podršku u vidu dodatnog bezbednosnog osoblja, rekao mi je blago mucajući dok se trudio da održi sliku hrabrog i postojanog policajca. Onda se okrenuo i ušao u uličicu između garaže i galerije koja je vodila ka sporednom ulazu.

Greška, debeli, pomislio sam i nasmejao se u sebi. Osetio sam svoje očnjake koji su se izduživali iz suvih, nabubrelih desni koje dugo nisu osetile ukus sveže krvi. Bilo je vreme za večeru, a čuvar se nudio na tacni kao specijalitet pun kalorija. Dok se veselo osvrtao oko sebe, prišao sam mu sa leđa i iscedio ga do poslednje kapi krvi. Nek’ ide život, pomislio sam i veselo podrignuo.

Lako sam obio sporedna vrata i ušao u galeriju. Unutra su bile izložene četiri slike koje su prikazivale (našeg) Tvorca: Kain ubija Avelja, Bog proklinje Kaina, Kain upoznaje Lilit i Kain ubija Lilit. Zanimljiv čova, išao okolo i ubijao rodbinu.

Izvukao sam nož i počeo da sečem slike. Ispostavilo se da sam dobio višestruku zabavu. Pre svega, slike su morale biti uništene određenim redom, što sam shvatio tek kada sam ih isekao po par puta nakon čega bi se vratile u normalno stanje. Nije bilo baš zabavno kada bih pogrešio redosled zbog čudnog bola u grudima koji bih osetio dok bi se slike magično isceljivale, ali sam makar dobio priliku da ih uništim nekoliko puta.

Kada sam konačno obavio stvar kako treba, dobio sam još malo užitka. Slike su počele da krvare iz rupa koje sam u njima napravio. Gusta, crvena tečnost je počela da se skuplja na sredini prostorije i obrazuje čovekoliki oblik. Kada se ritual završio, stvorenje me je napalo. Opijen ukusom čuvareve krvi koji sam još uvek osećao u ustima i metalnim mirisom koji je moj napadač širio prostorijom razjareno sam krenuo u napad. Aktivirao sam Moć i isekao stvorenje na komade (bolje reći kapljice). Kada je biće palo pod mojim udarcima, krv od koje je bilo sačinjeno je pljusnula na pod. Stuštio sam se ka njoj pokušavajući da je prinesem ustima kao privučen najjačom drogom na svetu i počeo da lapćem dok cela tečnost nije misteriozno nestala sa poda, a i iz mojih usta. Ustao sam i osetio se kao najgora budala. Raspoloženje mi se vratilo kada sam pronašao kutiju sa dobrotvornim prilozima i inkasirao $250 iz nje.

Napustio sam galeriju i otišao u Asylum kako bih ovu papazjaniju konačno priveo kraju. Kako je ispalo, prebrzo sam se ponadao.

U kancelariji me je dočekala Tereza mrko me gledajući kroz naočari koje su joj davale diktatorski izgled. Tada su krenule packe.

Ti! Šta si razmišljao?! Galerija! To je bila moja izložba! Zar si mislio da neću saznati?!

Posramljeno sam spustio pogled shvativši da me je Džanet debelo nasankala. Ne samo da je bespotrebno odložila moj susret sa Bertramom Tangom, već me je iskoristila da napakosti sestri. Tuše.

U glavi mi se obrazovala slika male ludače i mojih ruku oko njenog tankog, belog vrata koji polako krcka pod stiskom. Obavi ovo prvom prilikom, zabeležio sam u glavi mentalnu poruku za budućnost.

Moja pravdanja Terezi nisu urodila plodom. Istrgla mi je medaljon iz ruke i naredila da obavim za nju još jedan zadatak inače ništa od mog susreta sa Nosferatuom. Nije mi bilo pravo, šta više bio sam besan, ali sam mogao da se ljutim samo na sebe. Dobro, i Džanet je bila prilično dobra meta za usmeravanje mržnje, ali to ću već srediti kada je budem sreo.

Priča je bila sledeća. Sestre su se posvađale i u žaru prepirke Tereza je izgovorila nekoliko gadnih pretnji zbog čega je ova druga lujka pobegla. Trebalo je da se nađem sa njom u obližnjem kafeu, u zadnjem delu - pored telefona, i ubedim je da se vrati jer njena sestra, navodno, nije tako mislila. Pravi sam potrčko, pomislio sam.

Istrčao sam iz prostorije i otišao u kafe. Džanet još nije bila stigla tako da sam se uputio ka telefonu kako bih je sačekao. Primetio sam da je lokal neobično pun dok sam prolazio pored četiri smutljiva lika koji nisu obraćali posebnu pažnju na mene. Babin leš su do sada već uklonili, a za šankom je okrenut leđima stajao šanker.

No, nisam ni stigao do telefona, a već sam čuo pucnjavu i osetio kako mi se meci sa leđa zarivaju u moje mrtvo meso. Okrenuo sam se i ugledao onu istu četvoricu kako mlataraju pištoljima, a jedan je čak nosio pumparicu. Aktivirao sam Moć i rešio se bagre dok je šanker mirno prao sudove ne dajući ni pet para za masakr koji sam upravo napravio. Pošto je već bio tako miran, prišao sam mu i poslužio se njegovom krvlju, gre’ota da se baci. Zatim sam krenuo ka izlazu kada je telefon u zadnjem delu počeo da zvoni.

Podigao sam slušalicu i začuo Džanet kako me plačljivim glasom zove u pomoć jer Tereza preti da će je ubiti. Zlokobni kez mi se razvukao preko celog deformisanog lica. Ovo... moram... da... vidim! – odjeknulo mi je u glavi.

Zašto bih ti pomogao, ludačo? Ionako sam dovoljno pretrpeo zbog tebe, odbrusio sam joj u slušalicu.

Tereza će nas oboje ubiti! Bez mene nikada nećeš živ napustiti Santa Moniku.

Zaustio sam da je pitam zašto bi Tereza želela da me ubije kada se veza prekinula. Nemajući drugog izbora, otišao sam natrag u klub kako bih prisustvao smaknuću psihotične Džanet i, ako Kain da, imao makar malog udela u njemu. Obećao sam sebi osvetu koju sam nameravao da ispunim.

[Maladict]

Još pred kancelarijom sam čuo viku i dreku. Prošao sam kroz vrata i zatekao čudan prizor: unutra su me dočekale sestre, Tereza i Džanet, u jednom telu, podeljenom na pola. Vitlajući pištoljem Tereza, koja je u tom trenutku zauzimala desni deo tela, me je upozorila da se ne mešam. Onda je počelo prepucavanje između dva entiteta zarobljena u jednom, đavolski zgodnom, pakovanju.

Prepričavanje tog razgovora bi predstavljalo skrnavljenje sećanja koje još uvek imam na njega (tada sam se smejao kao nikada posle smrti) kao i dogovora koji sam sklopio po njegovom završetku. Reći ću samo da sam iz njega otkrio razne pikanterije o glavnom vampiru Santa Monike. Ili je bolje reći vampiricama?

Epilog ovog burnog razgovora je stavio pred moju malenkost izbor: koji od dva entiteta zadržati u životu (budući da su obe bile spremne da mentalnom motkom proteraju ovu drugu iz glave, čija god ona zapravo bila)? Tereza je bila brutalni diktator koji mi, iako mi je malo išao na živce i nije bio u toliko seksi izdanju kao druga sestra, nije pravio neke veće probleme od trenutka kada sam je upoznao. Džanet, sa druge strane, je bila jedna obična balavica koja me je toliko navozala da sam se već ranije zakleo da ću joj se osvetiti. Izbor je bio logičan i neopoziv.

Kada se malo upristojila, Tereza mi je rekla da se Bertram Tang krije u napuštenoj cisterni u blizini Kilpatrikove firme, kao i da će jedan od uslova njihovog međusobnog primirja biti da mi Nosferaru pomogne u onome što od njega budem tražio. Zamolivši me da o onome čemu sam prisustvovao nikome ne pričam (na šta sam ja, očigledno, pristao i delimično uspeo u ispunjenju) ispratila me je do izlaza čežnjivim pogledom. Susret sa Tangom je bio na pomolu.

[Maladict]

Terezin arhineprijatelj je živeo u improvizovanoj straćari koja je predstavljala nekadašnju poveću cisternu. Lepo se skućio: dva prljava, ogrezla dušeka, lampa i računar – sve što je jednom prosvećenom Nosferatuu potrebno. Bertram me je srdačno pozdravio posle čega smo prešli na detalje. Objasnio mi je kako da dođem do skladišta na kojem je po Prinčevom naređenju bilo neophodno upotrebiti eksploziv koji sam onomad povratio za Merkurija (neka mu je laka crna zemlja). Rekao mi je da zgrada pripada Sabatima, jednoj od vampirskih sekti koja regrutuje bezumne vampire koji glorifikuju svoje (naše) prokleto stanje, žive da bi pili krv, a ne obrnuto, teže uspostavljanju dominacije svetom i rade još gomilu gluposti. Zanimljiv deo Tangovog pripovedanja je bio da za Sabate rade čak i ljudi koji imaju želju da i sami postanu vampiri.

Sabati žele da svi znaju sa kim imaju posla, rekao mi je Nosferatu. Zato, ako budeš morao da razbiješ par ljudskih glava, ne očajavaj. Posmatraj to kao očuvanje vampirskih tajni.

Zatim mi je dao mapu kanalizacije i preporučio da se po gradu krećem upravo džogiranjem kroz podzemne splačine jer ću teško moći da koristim javni prevoz zbog svog lica. Takođe mi je rekao da navratim ponekad jer će mu trebati mladi Nosferatu kao što sam ja. Napustio sam ga i otišao u skladište.

Do svog odredišta sam došao koristeći mapu koju mi je dao Tang. Izašavši na površinu, obreo sam se u nečemu što je veoma ličilo na WC. Ogavan smrad, pisoari, mokraća po požutelim pločicama... da, definitivno je to bio WC. Izašavši odatle, obreo sam se u ruševinama nečega što je moglo predstavljati nekakvu pomoćnu zgradu. Unutra su bila i dva tipusa kojima sam prerezao grkljane sa leđa dok su obavljali nuždu. Zatim sam izašao napolje gde sam naleteo na pogurenog beskućnika koji se grejao pored vatre iz bureta. Prelomio sam mu vrat, za svaki slučaj – ako sam već želeo nešto da sravnim sa zemljom svedoci mi svakako nisu bili potrebni. Zatim sam krenuo napred, ka skladištu. Prošao sam pored nakoliko matorih, zarđalih vagona koji su na tom mestu provodili svoje poslednje dane. Bio sam neoprezan što me je dovelo do toga da sam vrlo nespretno naleteo na još dva mamlaza čija rebra su vapila za temeljnom masažom. Zaskočili su me, a ja sam na brzinu aktivirao Moć i goloruk ih napao. Jednog sam prebio na mrtvo ime, a drugog iscedio do poslednje kapi krvi. Shvatio sam da je neophodno da budem malo pažljiviji nakon čega sam nastavio dalje pažljivo se skrivajući.

Došao sam do samog ulaza u skladište oličenog u vidu klizećih vrata koja su se otvarala naviše. Bio je otvoren, a unutra je stajalo nekoliko naoružanih likova. Ulaz je bio malo izdignut, taman toliko da bih morao da skočim da bih ušao unutra. Ovo mi nije odgovaralo jer je to značilo da neću moći da upotrebim Nevidljivost koju još uvek nisam usavršio dalje od neprimetljivosti u pognutom položaju koja bi se prekinula ako bih se uspentrao do vrata. Krenuo sam na sve ili ništa. Izvukao sam sečivo, aktivirao Moć i jurnuo na propalice. Malo sam se preračunao i tada mi se prvi put dogodilo. Sva petorica, koliko ih je bilo, su zapucala na mene, što iz pištolja, što iz pumparica. Bol je bio nesnosan, a meci su mi razdirali telo dok su pronalazili put do mojih unutrašnjih organa. Počeo sam teško da dišem dok je vreme usporavalo oko mene. Osetio sam da mi kraj nije daleko, a osim bola, u meni je počelo da kulja još nešto – bes. Vidno polje mi se suzilo i obojilo crvenom bojom. Ispred sam video jedino krv koja je ključala u venama mojih protivnika. Kandže na okoštalim rukama su mi se izdužile, mišići nabrekli, a čula ojačala. Zver u meni je bila budna i tražila je da bude zadovoljena. Ne uspevajući da održim kontrolu nad svojim telom, jurnuo sam u pravcu naoružanih ljudi, međutim, metalna klizajuća vrata su mi se zatvorila pred njuškom. Nisam mogao dalje, što Zver nije nateralo da se smiri. Počeo sam da trčim između vagona i uništavam okolni inventar pokušavajući da je potisnem u dubinu svoje mračne duše. Posle par minuta, Zver na koju me je Džek upozorio po našem prvom viđenju je ponovo zaspala čekajući da je novi nalet straha ili besa probudi.

Vrata su bila zatvorena te sam morao da pronađem alternativni ulaz. Obišao sam malo oko zgrade i naišao na dečka koji je pušio cigaretu dok je ispitivačkim okom posmatrao nešto samo njemu vidljivo na obližnjem zidu za koji su bile zakačene – merdevine, baš ono što mi je trebalo. Poslao sam ga u večna lovišta i uspentrao se merdevinama koje su me dovele do greda pod samim krovom skladišta. Pogledao sam dole i video da se nalazim tačno iznad glava onim buzdovanima koji su pre par minuta zapucali na mene. No, odlučio sam da ih ostavim na miru tako da sam ih zaobišao i krećući se po gredama došao do suprotnog kraja zgrade u kojem se nalazilo još čuvara i nekakve kancelarije. Aktivirao sam Nevidljivost i spustio se tačno ispred vrata jedne od njih koja se nalazila na metalnoj platformi, iznad ljudskih paćenika koji su patrolirali ovim mestom. Obio sam bravu i ušao unutra. Izvadio sam eksploziv koji sam sve vreme nosio sa sobom i aktivirao ga po Bertramovim instrukcijama postavljajući tajmer na tri minuta što će mi dati dovoljno vremena da se izgubim pre nego što postane previše vruće.

Izašao sam iz prostorije održavajući nevidljivost i primetio da su se svi čuvari razleteli po skladištu kao da im se aktivirao neki interni alarm koji je detektovao bombu koju sam upravo aktivirao. Čudno, nema šta. Bekstvo nije bilo veći problem jer me niko nije mogao primetiti zahvaljujući Nevidljivosti. Odgegao sam se polako do izlaza koji je preda mnom razvalio neki čovekoliki stvor sa iskeženim očnjacima koji se osećao na kilometar. Verovatno jedan od Sabata, pomislio sam i prošunjao se pored njega dok se on bečio i osvrtao tražeći me. Kada sam se dovoljno udaljio, uspravio sam se i nastavio dalje trčećim korakom. Naišao sam na, kako će se ispostaviti, poslednju prepreku: još jednog Sabata. Skočio je na mene sa leđa snažno me ošinuvši prljavim kandžama što je u meni još jednom te večeri probudilo Zver. Urliknuo sam i bacio se napred nekontrolisano ga mlateći rukama sve dok se njegovo telo nije pretvorilo u prah, nakon čega se Zver ponovo umirila.

Žešći trip, pomislio sam. Zver je bila ok, samo što nisam bio u stanju da se kontrolišem kada sam bio pod njenim dejstvom. No, uz nju sam bio brži i jači što je bila neka vrsta kompenzacije.

Ako bi se probudio pred civilima to bi mogla biti zeznuta stvar, ali bi inače mogla biti veoma korisna, rekao sam samom sebi.

Kada sam se vratio u normalno stanje (ako se ono tako moglo nazvati), neometano sam došao do izlaza, tačnije do mesta na kojem sam skrckao vrat onom beskućniku. Dok sam prilazio ulazu u pomoćnu zgradu iz čijeg WC-a sam ispuzao, začuo sam vučije zavijanje, a za njim i topot šapa koje su kandžama grebale metalnu površinu. Osvrnuo sam se i ugledao belog vuka koji je trčao ka meni preko vagona dok se u pozadini čula eksolozija, mojih ruku delo. Skočio je i zaustavio se ispred mene dok mu je para kuljala iz raščepljenih čeljusti. Otresao se i uspravio na zadnje noge. Ne, nije počeo da izvodi cirkuske akrobacije već se preobrazio u ljudski oblik: bio je to vampir, po svemu sudeći neki koji je imao sposobnost transformacije u životinju. Nosio je naočari romboidnih okvira i imao vrlo čudne oči sa narandžastim beonjačama i žutim, izduženim zenicama. Veći čudak od mene, zamalo.

Skladište... tvoje delo, pretpostavljam, započeo je stranac.

Da, obrecnuo sam se. Šta planiraš da uradiš povodom toga?

Ti si nov u ovom životu, zar ne? Kladim se da još nisi uvredio nekog od starijih. No, ovo je grad pun prilika, odgovorio mi je stranac smirenim tonom.

Mmmda, i ko si ti i zašto me pratiš?

Vidim da me reputacija, makar jednom, ne prestiže. Moj ime je Beket. Nisam te pratio, makar ne namerno; jednostavno smo se zatekli na istom mestu u isto vreme... iz različitih razloga. Tako mi je žao ako sam te isprepadao.

Zatim me je upitao da li sam video ili osetio nešto čudno od mog Preobražaja. Beket je, navodno, dobio dojavu od svojih saradnika da se u Los Anđelesu događa nešto čudno što izaziva neobičan osećaj pritiska u večernjem vazduhu. Kako da ne, pomislio sam i rekao mu da ne znam ništa o tome.

Bilo mi je pravo zadovoljstvo, nastavio je Beket. Siguran sam da ćemo se sresti ponovo. Ili nikada više. Prijatno veče, mladiću... i budi pažljiv, vrlo je verovatno da te jure Sabati.

Hah, čudilo bi me da nije tako, odgovorio sam tom vampiru čudnog izgleda, sposobnosti i interesovanja nakon čega sam ga napustio i kroz smrad kanalizacije se vratio u Bertramovu jazbinu.

Nosferatu me je pohvalio na dobro obavljenom poslu rekavši mi da se eksplozija osetila na kilometar, kao i da se moj rad premijerno prikazuje na svim vestima. Bio sam počastvovan. Zahvalio sam mu se i upitao ga da li zna nekoga po imenu Beket.

[Maladict]

Ne šališ se? Pričao si sa Beketom? Mora da se dešava nešto veliko ako je ON u gradu, rekao mi je Tang i nastavio: Beket je neka vrsta istoričara. Iskopao je više stvari o vampirima nego bilo ko drugi. To je ono što Beket radi; traži istinu o našem... postojanju.

Zanimljivo, možda ćemo se zaista ponovo sresti, Beket i ja. Zatim mi je Bertram ispričao gomilu zanimljivosti o drugim vampirskim klanovima, sektama i važnijim ličnostima u gradu. Glave pune informacija, što potrebnih, što krajnje beskorisnih, izašao sam iz cisterne u kojoj se moj sagovornik odomaćio i krenuo ka svom stanu. Uvukao sam se u svoju jazbinu i otvorio poštu na kompjuteru. Ispostavilo se da me je čekao novi zadatak od LaKroja pre mog odlaska u centar grada i našeg ponovnog susreta. Mojoj sreći nije bilo kraja.

[Maladict]

Zadatak je uključivao (sad obrati pažnju) odlazak u Santa Monikinu banku krvi i pronalaženje uzorka vukodlačke krvi koji je tamo nedavno dostavljen, a sve to kako bih sprečio otkrivanje natprirodnog prisustva u gradu. Tada mi se to učinilo vrlo zanimljivim jer sam otkrio da vampiri (pored duhova) nisu jedina stvorenja iz ljudske mašte koja su bila stvarna. U igri su bili čak i vukodlaci.

Obavio sam to na brzinu. Uspentrao sam se na poslednji sprat zgrade u kojoj se nalazio predmet moje potrage. Obio sam vrata i ušao u hodnik gde sam isprepadao čuvara koji je patrolirao i onda mu sa leša pokupio ključ od prostorije za kontrolu supstanci. Međutim, osim što je bila zaključana, ova prostorija je bila nadzirana kamerom koju sam prethodno morao da isključim, kao i da razbijanjem šifre na jednom od kompjutera otvorim frižider u kojem se krv nalazila. Poslić je bio obavljen tako da sam se vratio u stan i ostavio kesu sa krvlju u svom poštanskom sandučetu po Prinčevim uputstvima. Onda sam malo prošetao, a kada sam se vratio u sandučetu me je sačekao svežanj od $150 i poruka od LaKroja koji mi se zahvalio na dobro obavljenom poslu. Bilo je vreme da krenem u centar grada i izvestim Princa o skladištu koje sam nešto ranije digao u vazduh.

Spustio sam se u kanalizaciju i kroz splet podzemnih kanala dobauljao do gradskog centra koristeći instrukcije koje mi je Bertram dao pri našem poslednjem susretu. Izašao sam iz šahta i omirisao smrdljivi vazduh Los Anđelesa koji je bio toliko pun smoga i izduvnih gasova da se mogao seći nožem. Što sam i uradio. Ne, ozbiljno sam izvadio nožekanju i počeo da vitlam njome nasred ulice. Ne lažem, tako mi četiri jahača Apokalipse. Dok sam se ja lomatao po nekoj zabačenoj uličici našao se neko luđi od mene ko mi je prišao sa leđa i bejzbolkom me sastavio sa zemljom. Zastenjao sam i utonuo u mrak.

Otvorivši oči, za divno čudo sam zatekao facu još ružniju od svoje, zapravo tri komada. Sve budala do budale, pomislio sam dok sam gledao tu grupu frikova koji su mi se smejali u njušku i nazivali me svakakvim pogrdnim imenima kao da mi je bilo stalo. Ono što sam zaključio je da su oni bili Sabati. O, da, deca su došla da se osvete jer im je čika pokvario igračkicu - Beket je bio u pravu. Gledao sam Mesec ležeči na hladnom asfaltu dok sam se naslađivao besom koji sam prouzrokovao u svojim otmičarima.

Mislio si da možeš da nam razneseš skladište i izvučeš se? A, krvopijo? Iščupaćemo ti oči i jezik i zube, rekao je jedan od njih.

Želim njegove zube, uskočio je glavni od trojice koji se nadvio nada mnom i pretio mi pesnicama i iskeženim očnjacima. Dok sam čekao da se bace na mene i pokidaju mi arterije pružao sam poslednje poglede ka nebu i crnilu koje nas je obavijalo, četiri monstruma u monstrumskom svetu. Vazduhom se razlegao pucanj i delić sekunde kasnije jedan od Sabata je klečao pored mene držeći se za glavu koja je krvarila. Pogledao sam u pravcu iz kojeg je metak došao i tada sam ga ponovo video: anarhistu u svetu buržoazije, borca za prava u vampirskom svetu, prvog među jednakima, dugu devetku. Osobu koja me je verovatno spasila dok sam onda bio na pozorišnoj bini, klečeći pred čeličnim sečivom.

Odlazite, rekao im je nišaneći ih pozamašnom pucom.

Nas je trojica, Rodrigez. Šta ćeš da uradiš? Da nas upucaš? – upitala su ga tri vampira sa podsmehom. Moj spasilac je šmekerski spustio pogled ka svom opasaču za koji je bila zakačena ručna bomba i potapšao je slobodnom rukom.

Ovo nije završeno, rekao je vođa grupe nakon čega se okrenuo ka meni i rekao mi: Naći ćemo te. I tebe, Rodrigez. Obojica ste mrtvi! Niko ne može da se kači sa Sabatima i preživi.

Pružite korak, ponovo ih je opomenuo Rodrigez.

Sabati su klisnuli, a mladić sa granatom za pojasom mi je prišao i pomogao da ustanem.

Zovem se Najns, rekao mi je.

Nije mi bila potrebna tvoja pomoć. Mogao sam da ih sredim! - obrecnuo sam se.

Hoćeš li onda da ih pozovem natrag?

To! Neka navale! – počeo sam da se busam u grudi ponašajući se kao kakvo dete, što sam tada po vampirskim standardima i bio.

Slušaj, mali, radi ti šta god hoćeš. Ja imam neke stvari koje moram da rešim. Biću u kafiću Last Round, navrati kasnije. Ne znam šta si čuo do sada, ali je vreme da čuješ pravu priču.

Zatim me je napustio, a ja sam nastavio svoj put ka LaKrojevoj kuli u centru grada koja je bila njegovo losanđelesko sedište.

Ušao sam u zgradu i zaputio se ka recepciji gde sam susreo još jedno poznato lice. Previše poznato. Čuvar koji je sedeo zavaljen u fotelju i lenjo posmatrao vrata kroz koja sam upravo prošao je nosio na sebi uniformu losanđeleskog policajca. Bio je debeo, nizak i proćelav, slika i prilika čuvara kojeg sam iscedio ispred galerije Noir. Nosio je na nosu naočari za sunce iako je bio u zgradi, a povrh svega je napolju bio mrak. To je bila jedina razlika koju sam na njemu uočio u odnosu na naš prvi susret. Osetio sam se... izneverenim. Ubio sam ga onda, a on je sedeo ispred mene i mešao podvaljkom. Napao bih ga ponovo, ali smo se nalazili u takozvanoj Elysium zoni, području jakog vampira, gde je bilo kakvo nasilje i korišćenje vampirskih disciplina bilo najstože zabranjeno. Bedak.

Obuzdao sam bes i obratio sam mu se tražeći da vidim LaKroja.

Ti! – uzviknuo je debeljko i iskočio iz fotelje. Ne prilazi mi! Ne znam šta si, ali je najbolje da se vratiš tamo odakle si došao! Ovog puta sam ozbiljan!

Slušaj ovamo, rekao sam mu dok mi se bes ponovo vraćao, ja moram da vidim LaKroja. Reci mu da sam stigao.

Gospodin LaKroj nema zakazan sastanak ni sa jednim gargojlom večeras. Biće najbolje da se lepo pokupiš pre nego što pozovem pojačanje ili još gore – tabloide...

Zašto me ne nateraš, debeli?

V-v-već sam te upozorio. Svuda okolo su kamere. Uradi bilo šta glupo i tvoja faca na vestima će sutra uveče mnogima pokvariti apetit.

Bah, odmahnuo sam rukom i izašao napolje. Spustio sam se u kanalizaciju i pronašao jedan od izlaza koji je vodio u unutrašnjost Ventru kule, kako se zvala Prinčeva zgrada. Neće mene jedan vaskrsli debeljko da spreči da uradim ono što sam naumio. Šaht me je doveo do podruma zgrade. Iskobeljao sam se iz otvora i pozvao lift kojim sam se popeo do samog vrha zgrade gde se nalazila LaKrojeva kancelarija.

Zalizani čovečuljak i njegov gorila koji mi je onomad zamalo otfikario glavudžu su me dočekali u prostoriji koja je više ličila na nekakav salon nego na kancelariju. Princ je bio zavaljen u kožnoj fotelji. Prišao sam mu, a on me je pozdravio u naizgled dobrom raspoloženju. Upitao me je da li sam završio posao sa skladištem. Tek što sam otvorio usta kako bih mu odgovorio, on me je prekinuo, očigledno upoznat sa svakim potezom koji sam do sada napravio u gradu.

Odlično, odlično! Nisam ni sumnjao da će se moja odluka pokazati kao dobra. Verujem da se moje osoblje pokazalo na visini zadatka?

Ne baš. Merkurio je debelo zeznuo stvar, jedva sam dočekao da odrukam pacova iz Santa Monike, mada je uveliko bio pokojni. Izgubio je eksploziv tako da sam morao da ga izvlačim iz nevolje.

Onda će u skladu sa tim biti kažnjen.

He he, već je on daleko van tvog domašaja, nasmejao sam se u sebi dok je LaKroj nastavio dalje sa trabunjanjem.

Siguran sam da ćeš se tek pokazati kao ključan deo ove naše organizacije (a ove reči će se, nažalost, pokazati kao istinite, prim. Z.). Reci mi, šta bi rekao kada bih ti ponudio da obaviš za mene još jedan poslić?

Šta dobijam time?

Onda je usledila priča kako sam ja još mlad i zelen i kako treba još puno da naučim; ja sam nakon svega uspeo da obavim stvar na najbolji mogući način, ali i ćorava koka ubode neko zrno; moj dosadašnji rad se ceni, ali naspram ostatka to je tek kap u moru i slične gluposti. Završivši pridiku, žgoljavi podlac mi je rekao:

Ako želiš da se u našem društvu čuje za tebe, slušaj me veoma pažljivo. Našim gradom se šire glasine u vezi sa Elizabeth Dane, teretnjakom koji se pre nekog vremena ukotvio u luci. Da li si čuo nešto o njemu?

Nisam. Šta s njim?

Policija pretražuje brod u ovom istom trenutku. Čak i tvoje Nosferatu kolege imaju malo podataka o onome što je na njemu pronađeno. Brod je izazvao toliku pometnju zato što je prevozio objekat pod nazivom Ankaranski sarkofag. Da ne bih prebrzo donosio bilo kakve zaključke neophodne su mi činjenice i, što je još važnije, dokazi da ono što se dogodilo na brodu nije natprirodnog porekla, kao i da to nema nikakve veze sa samim sarkofagom.

Zašto ja moram da idem? – lenjo sam upitao.

Da li je neophodno da nešto od ovoga ponovim? Verujem da ti je poznata činjenica da sam prekršio veoma delikatne zakone nešeg društva ostavivši te u životu? Ako to nije dovoljno, mogu ti navesti i druge razloge, počeo je Princ da udara na moju emotivnu stranu za koju je smatrao da bi trebalo zbog nečega da prema njemu oseća zahvalnost. Malo se zeznuo.

[Maladict]

Obavio sam posao. To je bio dogovor, a sada odlazim.

Ti... ćeš... otići... na... Elizabeth... Dane, počeo je LaKroj da sriče kao kakav đak prvak dok se njegov gorila lagano promeškoljio pogladivši dršku svoje prerasle sabljetine. Logično, nije mi bilo preostalo ništa do nevoljnog pristanka.

Ja ću otići na Elizabeth Dane... procedio sam nakon čega mi je zalizanko kroz osmeh dao instrukcije. Ni u kom slučaju nisam smeo da otvorim sarkofag. Drugo, trebalo je da saznam šta je policija otkrila do sada. Treće, trebalo je da pribavim dokument sa spiskom celog tovara koji je teretnjak prevozio. Četvrto, i ono što mi je svakako najteže palo, nisam smeo da pobijem policajce na brodu, čak ni da ih malo zaplašim. LaKroj je baš znao da ubije svaku zabavu, partybraker jedan. Takođe mi je rekao da pre odlaska na brod kontaktiram Najnsa Rodrigeza sa kojim sam se nešto ranije sreo i vidim kakav je njegov pogled na vampirsko društvo, za koji je LaKroj očigledno imao samo reči podsmeha.

Pozdravi mi anarhiste, rekao mi je i tada smo se rastali.

Najns Rodrigez je, kako će se kasnije ispostaviti, pripadao jednoj od vampirskih sekti. Zvali su se anarhistima koji su se borili protiv opresorske politike koju je vodila Kamarila, druga sekta koju je (makar u Los Anđelesu) predvodio LaKroj. Treća sekta su bili Sabati i oni su se rokali i sa jednima i sa drugima. Anarhisti su smatrali da svako treba da ima pravo da donosi sopstvene odluke i da su stege koje Kamarila postavlja vampirskom društvu notorna glupost. Nisu oni bili protiv čuvanja vampirskih tajni, već jednostavno protiv ugnjetavanja i robovanja. Okupljali su se u kafiću u koji me je Najns pozvao. Odlučio sam da ga posetim nešto kasnije pošto nisam imao nameru da kao kakav potrčko skočim čim mi LaKroj, glupavi žgoljavko, namigne.

Krenuo sam pre toga da obavim neke poslove koji su mu se vukli od ranije, pronalaženje Majka Durbina i poseta Tremere regentu Maksimilijanu Štrausu. Dok sam krstario gradom tražeći Skyline apartmane u kojima je ovaj prvi odseo, naišao sam u blizini LaKrojeve zgrade na debeljuškastog crnca sa afro frizurom koji je nosio dres Lejkersa. Bio je naslonjen na neki kamion, po izgledu bi se reklo - pravi švercerski. Prišao sam mu i malo ga isprepadao. Posle kraćeg ubeđivanja, pristao je da mi proda neki kožnjak koji me je pretvorio u pravu sado-mazo nakazu. Do tada sam bio samo nakaza tako da je ovo bila vrlo prijatna promena. Navukao sam svoju novu odeću pred njim dok mi je upućivao poglede pune gađenja.

Produžio sam dalje i našao hotel koji sam tražio. Sišao sam u podrum zgrade i putem ventilacionog otvora se uspeo do drugog sprata na kojem se nalazio stan Durbinovog prijatelja Miltona. Pretražio sam ga što nije urodilo plodom. Onda sam primetio da lampica na telefonskoj sekretarici treperi. Prišao sam joj i pritisnuo taster za preslušavanje poruka.

Gospodine Milton. Znate ko je na vezi. Nadam se da shvatate da večerašnji dogovor još uvek važi. Naći ćemo se na dogovorenoj lokaciji preko puta kafića. Povedite svog saradnika, gospodina Durbina, budući da je ono što nameravam da vam predložim posao za dvojicu.

Pretpostavio sam da će se pomenuta gospoda naći negde u blizini, a jedini kafić u ovom delu grada je bio Last Round, okupljalište anarhista. Otišao sam tamo i preko puta našao napuštenu zgradu koja je odgovarala opisu mesta sastanka. Ušao sam unutra i zatekao prilično krvav prizor. Obezglavljeno telo je bilo nabijeno na potpornu šipku koja je virila iz zida, a na zemlji pored njega je klečao prosjak i preplašen jecao. Pošto se povratio nakon nekoliko šamara, otkrio mi je šta se dogodilo. Navodno, bila su tu dva lika, ovaj viseći i još jedan koji je otišao. Taj drugi je po svemu sudeći bio Mutni, kako ga je preminuli nazvao, odnosno Majk Durbin lično. Njih dvojica su nekoga čekali, sigurno čoveka koji im je ostavio poruku. Niko se nije pojavljivao tako da je Mutni odlučio da izađe napolje i pozove osobu koju su čekali telefonom. Trenutak kasnije iz mraka je izronio neki lik sa ogromnim kandžama, pretio obezglavljenom i pričao o nekakvoj osveti. Ostalo je bila istorija. Kako bi to i ostala, preklao sam prosjaka i pretražio okolinu obezglavljenog leša. Pronašao sam ključ od sobe motela Luckee Star koji se nalazio u Holivudu. Potraga za Durbinom se još jednom zaustavila, makar dok me put ne navede u taj deo grada. Sa druge strane, ovo ubistvo je izgledalo kao da je moglo biti povezano sa onim masakrom koji se dogodio na pristaništu u Santa Monici o kojem sam saznao iz novina. Metod je svakako bio vrlo sličan tako da sam odlučio da i na to malo bolje obratim pažnju kada se moja potraga za Durbinom bude nastavila.

Napustio sam objekat ostavivši za sobom obezglavljeni leš i prosjaka koji je krvario na smrt i krenuo da pronađem Štrausa. Pronađi me tamo gde gori mistično Sunce, stajalo je u njegovom pismu. Prošetao sam gradom izbegavajući poglede drugih prolaznika i pronašao samo jedno mesto koje je moglo odgovarati opisu. Bila je to jedna visoka zgrada, trospratnica, sa čijeg prozora u potkrovlju se pružala čudna, ljubičasta svetlost. Prozor je bio okruglog oblika tako da je paralela sa mističnim Suncem bila očigledna. Nisam mogao ništa da izgubim tako da sam ušao unutra. Prekoračivši prag, zatekao sam splet hodnika koji naizgled nije nikuda vodio. Na koji način, pitaš se sada čitaoče? Ako postoji hodnik i nalazi se u kući, onda on mora nekuda voditi, osim ako kuća nije srušena ili zidovima pregrađena na pogrešnim mestima. Pogrešno. Ako uzmemo da je moja pretpostavka da se nalazim u kući Maksimilijana Štrausa koji je bio predstavnik svih vampira iz klana Tremere u Los Anđelesu ispravna, onda nema mesta čuđenju. Tremere su bili (i ostali) poznati kao čarobnjaci vampirskog društva, što je ovaj sistem zaštite na koji sam tada naišao činilo posve prirodnom pojavom. Hodnicima se moglo kretati samo po tačno utvrđenoj putanji. Svako pogrešno skretanje bi posetioca teleportovalo na početak hodnika. Vrlo domišljato, i dosadno ako biste zaboravili zacrtanu putanju.

Posle par minuta, kada sam pretražio svaki mogući put kojim se moglo ići, otkrio sam da su samo dve sobe bile pristupačne. Jedna je bila omanja biblioteka u kojoj sam našao priručnik o mitskim stvorenjima među kojima su se spominjali gargojli (s tim što pored jednog iskusnog Tremerea to više nisu bila mitska stvorenja, već sasvim realna pojava koja je vrlo lako mogla poslužiti u svrhu drobilice kostiju). Druga soba je bila nekakav dnevni boravak u kojem se nalazio moj domaćin, Maksa Štraus lično. Bacivši na njega jedan letimičan pogled, shvatio sam da sam i njega već video ranije, na istom mestu gde i Najnsa. Onomad je Štraus sedeo na balkonu i posmatrao predstavu koja se odvijala na pozornici dok sam ja klečao i čekao LaKrojevu odluku o mom jadnom i bednom životu.

Vampir preda mnom je bio srednje građe, ćelav, obučen u dugi crveni mantil i sa lenonkama na nosu. Posle kratkog predstavljanja, stavio mi je do znanja da on jeste osoba koju sam tražio. Rekao mi je da je jedva čekao da me upozna i da ima za mene, pošto sam relativno neutralan u političkoj situaciji, određeni predlog. Naime, u tom delu grada je izbila epidemija. Štraus je nekako skontao da su za njenu pojavu krivi anarhisti, mada je ipak želeo da ja to prvo istražim da bi mogao po njima da ospe paljbu. Obećao mi je dobru nagradu, tako da sam prihvatio da to uradim za njega. Preporučio mi je da prethodno popričam sa anarhistima kako bih čuo i njihovu verziju priče. Zatim smo malo porazgovarali, nakon čega sam saznao da Maksimilijan pripada Kamarili (otud njegova netrpeljivost prema anarhistima), kao i da ne gotivi preterano LaKroja. Kada sam počeo da ga zapitkujem malo više na tu temu rekao mi je da se i ovako već previše izlanuo i da je bolje da stvar ostavimo na tome. Nemajući razloga da se više zadržavam kod ćelavka, izašao sam i zaputio se u Last Round kako bih se ispričao sa anarhistima.

[Maladict]

U kafiću me je dočekala crvenokosa devojka sa sve beretkom na glavi i crvenim starkama na nogama. Obratila mi se, naoružana namrštenim pogledom i ciničnim osmehom.

Verovatno su te Sabati dojurili dovde?

Mala, koji je tvoj problem? – odgovorio sam joj nakon čega se njen provocirajući osmeh ugasio.

Ohoho... želiš da znaš koji je moj problem? U redu, reći ću ti! Jesi li spreman? TI si moj prokleti problem! I svi ostali koji se klanjaju onom namazanku iz kule! – osula je crvenokosa paljbu.

Sam krojim svoju sudbinu, tako da...

Kako da ne, odbrusila mi je u neverici. Da ti malo proširim vidik. Kamarila tvrdi da joj svi vampiri pripadaju. Uradi nešto što se njima ne sviđa i bićeš kažnjen po njihovim zakonima, sviđalo ti se to ili ne.

Ima li ova priča poentu?

Poenta je da saslušaš i mišljenje drugih, a ne da se slepo držiš LaKroja.

Dobro, a ko si do đavola pa ti?

Ja sam Demzel, rekla mi je konačno spustivši glas. Jedna besna kučka od kako je LaKroj došao u grad.

Besna? Nemoj da pričaš. Napila si se pokvarene krvi ili nešto slično?

Ne šali se na tu temu. Zar ne znaš da imamo prenosioca?

Zatim mi je ispričala o problemu sa epidemijom zbog kojeg sam i došao. Naime, postojao je neki vampir koji je pijući krv ljudima prenosio virus koji je nosio u sebi i tako prouzrokovao epidemiju. Ako se stvar ne zaustavi, može doći do otkrivanja našeg prisustva u gradu, rekla mi je i uputila me da potražim Pola, mladića koji je kao i Noks pio vampirsku krv i bio odan vampiru koji ga je pojio. On se poslednjih dana nije pojavljivao, a pre toga je imao prehladu tako da je to bio prvi trag koji je trebalo ispitati. Njegov stan se nalazio u motelu Skyline. Takođe mi je rekla da popričam sa skitnicama na ulici jer su upravo oni većina obolelih pa mi sigurno mogu pružiti neku informaciju. Rekao sam joj da ću to obaviti i popeo se na sprat kako bih pronašao Najnsa.

Nisam ni zakoračio na poslednju stepenicu kada me je već spopao nekakav ćelavi razbacani momak tamne puti. Počeo je da me proziva kako radim za LaKroja i kako sam njegov potrčko.

Ne skloniš li mi se sa očiju, anarhisto, iskopaću ti tvoje, rekao sam mu i prošpartao pored njega. Naslonjen na zid u blizini stajao je Najns Rodrigez, a sedeći za stolom u ćošku prepredeno me je posmatrao Džek, bradati zevzek koji me je na početku novog života uputio u njegove tajne. Prišao sam Najnsu, nakon čega je on započeo svoj epski monolog. Ukratko, anarhisti nikada nisu podnosili Kamarilu zbog njihove nebulozne politike koja je sputavala sve slobodne vampire. Prezirao je LaKroja, nije ga smatrao za Princa, a sebe je smatrao prvim među jednakima. Okupio je oko sebe istomišljenike, a zli jezici su im nadenuli ime te tako do dana današnjeg ostadoše poznati kao anarhisti. Čak mi je dao i nekoliko saveta.

Evo šta kažem svim novajlijama. Pod jedan, ako si nesmotren, krv će te pretvoriti u čudovište. Međutim, počni da divljaš i vrlo brzo će te neko primiriti. Pod dva, ne ubijaj kada se hraniš, nemaš razloga. Pod tri, Kamarila je živo sra*e. Pod četiri, čuvaj leđa, uvek. I na kraju, nauči da se boriš jer te jezik neće spasiti kada budeš gledao niz cev pumparice.

Saslušavši predavanje pozdravio sam se sa Rodrigezom i otišao da popričam sa Džekom.

Vidi, vidi, ko se to vratio u jednom komadu. Kako je bilo u Santa Monici, klinjo?

Bilo je ok, odgovorio sam mu.

Da, siguran sam da je bilo lako kao šetanje po plaži. Kada smo već kod plaže, namignuo mi je matori šaljivdžija, čujem da si razbio nekoliko čunjeva tamo, na pristaništu, aludirajući na moju poslednju počast tankokrvnima Santa Monike.

Paaa... tako nešto, sumnjičavo sam mu odgovorio.

He-he, dobar si ti, klinjo.

Popričali smo malo, a onda mi je izneo zanimljivu teoriju kao odgovor na moje pitanje o tome kako su me Sabati pronašli.

Neko je sigurno pustio buvu o tome gde se nalaziš. E sad... evo ti jedan zanimljiv scenario: šta ako je upravo Princ dojavio Sabatima da si im ti razneo skladište? To je samo teorija, ali ko te je još tako pomno pratio da bi znao gde se nalaziš u svakom trenutku?

Ima tu neke logike... pomislio sam.

Tako Kamarila funkcioniše, sinak, veruj mi. Ja se bakćem sa njima već nekoliko vekova.

U redu, ali zašto baš ja?

Zato što je mislio da se nikada nećeš živ izvući odande! Da se Najns nije zauzeo za tebe, istog trenutka bi bio pečen, to svi znaju. To se zove proračunati rizik. Kada ga je Najns prozvao, LaKroj je shvatio da je vreme da pokaže precizno izmerenu dozu samilosti.

Priveo sam naš razgovor kraju i otišao da pronađem stan u kojem je živeo Pol od kojeg sam mogao saznati nešto više o epidemiji. Hotel je imao šest stanova na različitim spratovima. Samim tim, nisam mogao da idem od vrata do vrata i provaljujem u stanove, jer su, kako se ispostavilo, neki od njih imali obezbeđenje u vidu sigurnosne šifre, tako da sam prvo poljubio njihova vrata, a onda se spustio nazad u podrum koji sam detaljno pretražio. U jednoj od soba sam pronašao računar koji je nekome služio u voajerske svrhe. O čemu se zapravo radilo? Neki manijak... ne, ne, to je pregruba reč i rezervisana za nekoga ko poput mene bezdušno kolje ljude i radi slične podle stvari. Složimo se, voajerizam je naspram mojih grehova predstavljao ultimativnu vrlinu ljudskog društva. Elem, neki fini mladić/čovek/ne-daj-bože-starac je postavio kamere u svih šest stanova i odatle pratio šta rade svi ukućani, a takođe je na računaru redovno ažurirao njihove podatke (ko gde živi, ko šta radi, koji su stanovi posebno zanimljivi za posmatranje i slično). Kad malo bolje razmislim, mogla je to biti i neka fina devojka/žena/kuku-lele-ne-daj-bože-baba. Bljak, zgadih si život nemrtvi.

Stavimo ovu poslednju misao sa strane i pogledajmo šta sam ja to zapravo iskopao iz dotičnog računara. Citiram:

Stan 1: Sajmon Miligan. On je sa televizije tako da su velike šanse da će njegovi snimci jednog dana nešto vredeti. Moram da obratim posebnu pažnju na njega.

Stan 2: Šon Milton. Lenština, nikada ne dovodi ribe u stan. Neki lik je često sa njim u poslednje vreme tako da nisam baš imao volju da ih gledam. (To su očigledno bili pokojni Milton i njegov prijatelj Majk Durbin - Mutni)

Stan 3: Džordžija Velč. Opasna i bogata riba. Šifra na vratima joj je 9648, tako da ću se verovatno jednom popeti gore da joj ukradem gaćice i prodam ih na netu.

Stan 4: Prazan. Nema potrebe da motrim na njega.

Stan 5: Pol Anderson. Ništa posebno.

Stan 6: Hana Glejzer. Mala je zlatni rudnik! Kod nje se uvek dešava nešto vrelo, a to vrelo je često upravo Hana.

Moj čovek je dakle živeo u stanu broj 5. Popeo sam se do njega liftom i ušao unutra. Na kuhinjskom podu sam pronašao mrtvog mladića, verovatno samog Pola. Opasna neka prehlada. Preslušao sam mu poruke na sekretarici i utvrdio da mu je poslednju ostavila devojka iz stana iznad – Hana. Njih dvoje su se izgleda družili tako da je gospođica zapravo njemu prenela viruščinu od koje je jadni Pol otišao u večna lovišta. U poruci ga je molila da joj donese neki lek protiv prehlade. Otkrila mu je i šifru koja je otključavala ulazna vrata kako bi mogao sam da uđe jer je njoj bilo toliko loše da nije mogla da ustane iz kreveta.

Otišao sam na šesti sprat i zahvaljujući šifri iz poruke otvorio vrata. Hanu sam pronašao kako u polusvesnom stanju leži na krevetu u spavaćoj sobi.

Pol? – rekla je slabašnim glasom. Ti nisi Pol! Ko si ti? Šta radiš ovde?

Ja sam njegov prijatelj, slagao sam je. Pol me je poslao da te obiđem.

Stvarno? On je tako divan. Je li sve u redu sa njim?

Da, da, sveee je u redu... nego, ti si znači bolesna? Šta ti je?

Otkrila mi je da je navukla neku opaku prehladu koja je već dugo ne napušta. Kada sam je upitao da li zna ko joj je to preneo dala mi je smutljiv odgovor koji je uključivao neku njenu klijentkinju. Po svemu sudeći, Hana se bavila poslovnom pratnjom, a klijentkinja koja ju je zarazila se zvala Džezabel Lok i živela je u susednom hotelu Empire Arms. Navodno je još nekoliko Haninih prijatelja radilo sa njom i vrlo brzo dobilo iste simptome. Lokova je definitivno bila sledeća osoba koju sam morao da propitam. Pre nego što ću otići moja sagovornica me je upitala da li sam siguran da je Pol u redu.

Vidi Hana, mrsko mi je što moram to da ti kažem, ali... zapravo – nije mi uopšte mrsko. Pol je mrtav! Ubila si ga!

Iz usta joj se oteo krik koji se kroz par sekundi pokazao kao njen poslednji. Više nije bila među živima.

Hotel Empire Arms se nalazio u blizini. Ispred ulaza se nalazila devojka perolakog morala koja je svojim dugim nogama i razgolićenim poprsjem mamila one koji su imali želju za telesnim užitkom. Zaobišao sam je u širokom luku i ušao unutra. Na recepciji me je dočekao uštogljeni mladić koji je bio pažljivo očešljan i utegnut u svoje skupo odelo. Nisam znao u kojoj sobi odseda ta Džezabel tako da nisam imao drugog izbora osim da se obratim recepcionaru. Bilo bi mi bolje da se nisam ni trudio jer je ovaj zaurlao još dok sam mu prilazio. Šteta što nisu imali knjigu utisaka u kojoj sam mogao da se požalim na neljubaznost posluge. Pa šta ako sam deformisan i ružan?! To nije razlog da se tako loše tretira jedan potencijalni gost!

[Maladict]

Preskočio sam pult i razvalio ga po skockanoj faci. Nikada nisam voleo pozere kojima je najbitniji fizički izgled. U pomoćnoj prostoriji koja se nalazila iza recepcije sam pronašao rezervni ključ od sobe koja mi je bila potrebna, a koji je neko tu slučajno ostavio. Bila je to soba broj četiri na petom spratu.

Unutra me je dočekala oniža žena, vampirica, kratke kose boje plamena i krupnih očiju boje mora. Njene usne su bile crvene kao krv, a njen pogled me je sekao na komadiće, uzduž i popreko, kao što žilet seče meso. Samo prisećanje na njenu pojavu me čak i danas posle toliko vremena natera da zadrhtim. Bila je od onih vampira koji su imali natprirodnu lepotu koju su vešto koristili da dođu do svojih ciljeva. Oteo sam se porivu da joj se bacim u zagrljaj i sačekao da mi se obrati. Tako je počelo njeno uvrnuto naglabanje dostojno jednog Malkavijana (klan luuudih vampira kao što su Tereza i Džanet... ili već jedna od njih dve) praćeno psihodeličnim buncanjem koje je uključivalo Apokalipu, novi svetski poredak, kugu pročišćenja i razne druge poganije.

Koga to imamo ovde? Da li si vernik zalogajčiću? Jesi li došao po prosvetljenje koje samo Džezabel može da ti pruži?

Znači ti si Džezabel Lok?

Da, ja sam Džezabel. I imam toliko stvari koje želim da ti pokažem, zalogajčiću... toliko lepih i bezobraznih malih stvari. Zašto ne uđeš?

O, mama, zašto više nisam čovek? – pomislio sam u sebi i odgovorio joj potiskujući njenu privlačnost od koje mi je bubnjalo u glavi kao na rok koncertu:

Šta se kog đavola ovde događa?

Ne možeš mi pobeći, zalogajčiću (mislim da je konstantno pominjanje ove reči dovelo do totalnog potiskivanja njenog uticaja na mene i nastanka rastuće želje za Džezabelinim smaknućem). Ovako ili onako, ti i ja ćemo se isprepletati na putu ka Devetom krugu gde ću te poslati punog slatke bolesti koju nosim u sebi.

Super, rekao sam joj, još jedan kult sa kompleksom više vrednosti.

Da, ja sam pratilac Devetog kruga (Deveti krug je vampirski religijski kult o kojem će kasnije biti više reči, prim Z.)! Dođi i oseti prosvetljenje!

Delić sekunde kasnije, Džezabel je skočila na mene sa isukanim nožem. Uhvatio sam je za tanušna ramena i bacio preko sobe. Na moju nesreću, pala je na krevet koji joj je ublažio pad. Pogledala me je osvetnički i kao mačka se odbacila sa mekanog dušeka. Dočekao sam je u naručje kada je bolno jauknula gledajući u moj nož čija drška joj je virila iz stomaka. Snažno sam ga cimnuo nagore i rasporio joj čitav trbuh nakon čega je isparila na mojim rukama. Pošast je bila sređena i ostalo je još samo da javim Demzel i Štrausu da je sve gotovo.

Došavši u okupljalište anarhista pronašao sam devojku sa beretkom i podneo joj izveštaj.

Sve je to lepo, rekla mi je, ali i mi smo sredili još jednog na pristaništu. Izgleda da su oni deo nekog kulta. Ko zna koliko ih ima, ali je sezona lova na sve te manijake zvanično otvorena!

Raspitaću se onda na ulici, rekao sam joj i otišao da propitam skitnice koje su bile najveća žrtva epidemije. Neko od njih je morao imati makar neku informaciju.

[iilija64]

Bravo!