Lutajući po gradu naišao sam na zgradu sablasnog izgleda iz koje su se za trenutak začuli čudni krici. Nisam bio siguran da li mi se samo učinilo te sam odluči oda malo pobliže ispitam stvar. Prišao sam vratima provlačeći se kroz rasečenu žičanu ogradu i okrenuo kvaku. Unutra me je saleteo nekakav tipus, čije sam krike verovatno i čuo, i počeo da me moli da ga ne ubijem. Iako sam od svog povampirenja imao konstantan poriv za ubijanjem, svakako nisam ušao unutra da bih ga skratio za glavu te sam ga jednostavno ostavio tu gde jeste da bespomoćno cvili.
Dok sam se kretao kroz zgradu, za koju se ispostavilo da predstavlja napuštenu bolnicu, naišao sam na hrpu snimateljske opreme. Bilo je tu kamera, mikrofona, kontrolnih ekrana i sličnih gluposti. U koju god sobu da sam ušao pratili su me zapomažući krici koji su dolazili odnekud sa nižih nivoa. Nešto mi je tu smrdelo (pri čemu ne mislim na moje telo koje je polako ali sigurno trulilo). Izvukao sam nož i produžio dalje. Na poslednjem nivou na koji sam došao posle nekoliko minuta tumaranja sam zatekao posve čudnu spodobu. Kada to kažem ja onda je razumljivo koliko je neobična. Stajala je nasred prostorije, nagnuta nad operacionim stolom na kojem su stajali upaljena sveća, požutela ljudska lobanja umazana krvlju i jedna golema knjiga otvorena posred srede. Ako zanemarimo činjenicu da jedna devojka/žena stoji sama nasred nečega što je očigledno napuštena mrtvačnica, njenoj neobičnosti je doprinosilo i to što je bila skroz umrljana krvlju, ekvivalentno debeloj masnoj osobi posle porcije pečenja, zamenimo li krv mašću. Ako i to zanemarimo, jer, ipak sam vampir pa mogu da razumem zašto je neko umusan krvlju, jedan pogled na njene blještave oči je svakako razbijao bilo kakvu sumnju u to da li postoji ili ne nešto čudno u vezi sa njom. Devojka je svakako bila vampir, ali ne običan, ako bih tako deklarisao, recimo, sebe. Videvši da me ne ferma ni pet posto, prišao sam joj nakon što sam odložio nož iz ruke.
Obratio sam joj se trudeći se da je ne gledam previše u oči koje su izgledale poprilično zastrašujuće. Kroz njenu priču sam shvatio da je ona zapravo neka mutirana vampirska vrsta koja mora da jede ljudsko meso kako bi se održala u životu. Eto objašnjenja za sve one urlike koji su me pratili kroz zgradu. Rekla mi je da je zovem Piša, iako joj to nije bilo pravo ime. Takođe mi je otkrila da je ona u Los Anđelesu samo privremeno jer se bavi sakupljanjem relikvija i da bi se trampila sa onim ko joj donese zanimljive stvari za artefakte slične vrednosti. No, ako želim da sarađujem sa njom, prvo moram da se otarasim lika kojeg sam sreo na ulazu jer je video previše, ili da ga makar pošaljem kod nje, a ona će se već postarati da ne pisne ni reč. Prihvatio sam uz opasku da nemam razloga da se raspravljam sa čudovištem koje proždire živo meso i vratio se natrag kako bih sredio uljeza.
Nenadani posetilac je, međutim, davno ispario, a na mestu gde sam ga ostavio je ostala samo ispuštena vizit-karta na kojoj je pisala adresa jednog od
Skyline apartmana i njegovo ime - Miligan. Lako sam mu ušao u trag i pronašao ga kako se krije u ormanu prekriven košuljama i ubuđalim pantalonama. Izvukao sam ga napolje i prelomio mu vrat bez ikakvog objašnjavanja. Ko će se mučiti da njega ubeđuje u išta. Prelomiš (tuđi) vrat i gotova stvar. Na stolu u istoj sobi sam pronašao fotku jedne umilne Nosferatu ženkice u akciji i odlučio da je ponesem za uspomenu.
Dobro će mi doći u hladnim noćima koje mi predstoje, pomislio sam.
Elem, obavivši posao, spustio sam se kroz ventilacionu cev i išpartao napolje pazeći da me niko ne primeti. Zatim sam se vratio kod Piše. Kada smo se ispričali o Miliganovoj tragičnoj sudbini, iznela mi je svoja potraživanja. Piša je u ovoj oblasti locirala dva za nju značajna artefakta. Prvi je bio idol iz devetnaestog veka za koji je otkrila da se nalazi u lokalnom muzeju, a drugi je bila knjiga pod nazivom ''Voce del Morte'' koja se može koristiti za komunikaciju sa ''onim svetom'', a koja se nalazila u posedu izvesne porodice Đovani, tačnije, u njihovoj vili koja se nalazila izvan grada.
Za ove predmete ću ti dati druge, slične vrednosti, rekla mi je.
Prihvatio sam rekavši da ću joj doneti neki od njih ako ga pronađem. Zatim sam se okrenuo i izašao napolje. Bilo je vreme da se odradi posao za umusanog LaKroja. Brod Elizabeth Dane je bio ukotvljen u blizini pristaništa u Santa Monici tako da sam se zaputio u tom smeru gacajući kroz kanalizacioni mulj. Izašao sam na plažu gde sam onomad pobio E-a i njegove kompanjone i primetio gumeni čamac koji me je čekao na obali. Ukrcao sam se, uključio motor i zatandrkao ka brodu. Zaustavio sam se tek kada sam potpuno prišao vodenoj grdosiji sa čije strane su se spuštale pokretne merdevine koje je neko iz samo sebi poznatog razloga tu ostavio. Uspentrao sam se, čučnuo kako me ne bi neko od dežurnih plavaca spazio i osmotrio okolinu. Na palubi su bila samo dva policajca. Jedan je čuvao prolaz ka dubljem delu broda, dok se drugi vrpoljio pored ograde kao da nekoga iščekuje. Razgovor nije dolazio u obzir tako da sam se još malo pogurio, aktivirao Nevidljivost i krenuo u potragu za sarkofagom na sve četiri provukavši se pored oba čuvara.
Brzo sam pronašao kontrolnu sobu u kojoj se nalazio nervni sistem broda, ali nažalost i jedan pajkan koji je nešto drndao na kompjuteru. Vratio sam se natrag i pronašao prostoriju u kojoj je posada čuvala spisak tovara, obio je i tutnuo u džep omanji dokument koji je pokazivao da je brod prevozio tri sanduka sa grnčarijom i jedan sa neindentifikovanim sadržajem. Biće da je ovo poslednje sarkofag, pomislio sam. Odatle sam ponovo izašao na palubu, ovoga puta sa druge strane i ugledao gomilu plavaca koji su špartali područjem sa prstima na obaraču. Sve vreme koristeći Nevidljivost, uspeo sam da se probijem do glavnog tovara koji se od ostalih sanduka izdvajao time što je bio označen onim žutim trakama za mesto zločina, a imao je i oosebnu pažnju dva policajca. Prišao sam mu malo bliže kako bih ga detaljno pregledao za mog milog Sebastijana.
Bio je četvrtast, izrađen od kamena i ružan. Sa strane mu se slivala skorena krv, a imao je na nekim mestima i otiske nečijih šaka, takođe krvavih. Činilo se kao da ga je neko otvorio i to iznutra. Nasmešio sam se dok sam zamišljao LaKrojevu facu koju će složiti kada ga izvestim. Pošto sam pronašao sarkofag i ispitao njegovo trenutno stanje, ostalo mi je još da pronađem šta je policija otkrila. U povratku sam naišao na elegantno zavučeni stočić pored kojeg je stražario još jedan murkan. Primakao sam se i opazio policijski izveštaj koji je sasvim slučajno čučao meni pred nosom i zgrabio ga dok se čuvar nije ni opasuljio.Na brzinu sam ga pregledao i video da plavci nisu otkrili ama baš ništa osim krvi kojom je brod bio prekrečen. Sve četiri stavke su bile ispunjene: pronašao sam sarkofag (i nisam ga otvarao), pribavio spisak tovara i policijski izveštaj i sve to bez prolivene kapi krvi. Krenuo sam da izađem i osetio se nekako čudno. Nisam nikoga preklao pored toliko krvi. Zadatak je bio zadatak, ali me je bolelo deformisano uvo za to šta će onaj ulizanko da mi kaže. Ima da prelomim nečiji vrat, pa makar mi njegov gorila skakao po glavi do sutra. Popeo sam se ponovo do kontrolne sobe i zadovoljio svoj poriv iscedivši do smrti jadnika koji je unutra kuckao. Pa šta bude. Završivši glavnicu zadatka, vratio sam se do čamca i odvezao do obale.
Po povratku sam ugledao tri lika kako stoje na plaži. Prvo sam pomislio da je nemoguće da su se E i njegova tankokrvna bratija povampirili (po drugi put) i došli da mi se osvete. Tu misao sam odmah izbacio iz glave i krenuo da se iskrcam. Nisam uspeo ni da izađem na pesak Santa Monike, a već su zapucali na mene. Osvrnuo sam se i osmotrio svoje napadače. Jedan je pokušavao da me ustreli pištoljem, druga dvojica su me čekala sa palicom i štanglom.
Vreme je za žurku, pomislio sam i sručio se na njih goloruk. Nisu bili vampiri već obični ljudski plaćenici. Nisam znao ni ko su ni ko ih je poslao, a nisam se ni previše zamarao tom mišlju. Požurio sam da izvestim Princa o uspešno obavljenom zadatku ostavivši njihova tela da leže u pesku.
Kada je zvonce u liftu otpevalo svoje, stupio sam u LaKrojevu kancelariju. U toku je bio nekakav sastanak ''na vrhu''. Čim me je ugledao, Princ ih je otposlao napolje i pokazao mi da priđem dok me je nekolicina smutljivih likova među kojima je bio i Maksimilijan Štraus jednostavno iskulirala.
Jedan od mojih ljudi je pratio policijski radio. Aljkavo urađen psoao. Eksplicitno sam ti stavio do znanja da ne smeš ni zbog kog razloga ubiti bilo kog policajca na brodu. Njihova smrt privlači neželjenu pažnju koju se trudimo da izbegnemo. Tebi očigledno ne vredi pričati. Šta si pronašao na brodu?
Svi koji su bili na brodu su masakrirani. Nije bilo preživelih, odgovorio sam mu.
A sarkofag? Šta si otkrio?
Bio je krvav sa nekolik otisaka koji ukazuju da je otvaran iznutra.
Otvaran? Ne zaključujmo prebrzo. Predaj mi spisak tovara i policijski izveštaj, sa njima ću se kasnije pozabaviti. Verovatno si primetio paradu ''maminih dečaka i devojčica'' koja je upravo prošla ovuda?
